Evo već neko vreme razmišljam da totalno batalim internet (društvene mreže itd) jer na mene očigledno jako loše utiču.
U stanju sam sate i sate da provedem za monitorom, da me mrzi da odem da serem u wc i da mi je mrsko otići sprat iznad da proluftiram box, naravno nisam totalna kompjuterska usedelica sa velikim stomakom, ridjom bradom, bez prijatelja i bobuljicama punim belog gnoja sa žuljevima na dupetu i masnom kosom, ali mi kompjuter oduzima dragocenu mladost i sa neke strane zaglupljuje.
Naravno to su neke loše strane ali tu ima i dobrih, recimo lično ja sam mnogo stvari naučio sa interneta i upoznao jako dosta ljudi, siguran sam da kada bi mi jednog dana u HR trebao smeštaj našao bi se neko sa foruma koji bi me pozvao kao gosta, kao naravno što bih ja svakog od vas ugostio.
Tako isto ponovo sam ostvario neke stare kontakte preko interneta, sa nekim davnim ljubavima i starim drugarima i drugaricama.
Da organizujem sebi vreme koje ću provoditi za internetom je nemoguće, jer uvek nađem sebi opravdanje da ostanem duže na kompu, danas me je tuga uhvatila kad sam shvatio da mi ceo jebeni dan prolazi za kompom (Bilo je i dosta društva u toku dana).. Kada se samo setim kada sam radio i imao samo jedan jebeni dan slobodan nedeljno kako sam ga CENIO i bukvalno živeo za njega, kako sam zavideo svim onima koji ne rade i mogu da uživaju u prirodi, nakon otkaza još malo sam tako razmišljao a onda se ponovo vratio na stare navike.
Užasno je to da toliko mladosti i dana prolazi za ovim đavolskim čudom (za onoga ko ne zna umereno da ga koristi)..
Pre 3 meseca oko nove godine, kompjuter mi je bio pokvaren, poslat je na servis, 15 dana je bio tamo, za tih 15 dana nacrtao sam veliku shivu na zidu, uradio sebi nekoliko majica, nastavio sa pisanjem knjige, razmišljao da počnem da vežbam itd..
Ali kako se vratio komp sa popravke (3 meseca od tad) nisam dovršio šivu na zidu (jedno oko je ziljavo), nisam napisao ni jednu jebenu stranicu knjige i nisam nacrtao ni jednu majicu, mislim da će mi se one boje skoriti, a o vežbama i da ne pričam mislim da sam na to jednom posle toga pomislio.
U svakom slučaju shvatio sam da mi dani prolaze straćeno i nikako, umesto da jurim neke ribe po gradu, zovem ih na gajbu da ispijamo piva i smejemo se, ja četujem sa njima, strašno, jebeno strašno.
Ima još mnooogo toga što bih napisao ovde ali biće previše neuredno jer već i sada izgleda nečitljivo, imam toliko toga da kažem da nemam pojma odakle bih počeo i završio.
I opet, sve te mlade žene/poznanice/slučajne prolaznice sa fejsbuka koje samo čekaju da budu posexane, a ja gasim isti.
Razmišljanje, razmišljanjee
Tako da sam počeo da planiram da batalim sve forume i fejsbukove i ostala čuda, nekim ljudima dam svoj kontakt skype/mail/adresu kuce/telefon i fijuuuu nema me u ovom virtuelnom svetu, provodim svoje dane ispijajući čaj, pivo, uzgajaći gljive i gledajući na decu kako šutiraju loptu iza zgrade.
Skype i mail moram da koristim kako bih ostao u kontaktu sa nekim bitnim ljudima.
Šta vi mislite?
Svakom od nas je dato tek toliko dana i noći i svako straćeno veče ili dan je teško nasilje nad ovim životom.
