Harmala alkaloidi (B. caapi - P. harmala)
- Psychonaut
- Postovi: 492
- Pridružen/a: 31.10.2010, 19:58
- Ima zahvala: 85 puta
- pohvaljen: 178 puta
Re: Harmala alkaloidi (B. caapi - P. harmala)
Zvuci poznato, dozivio sam taj tip tripa
Pozivam te da budes moj ucitelj
Re: Harmala alkaloidi (B. caapi - P. harmala)
Dimitrije, potpuno te razumijem jer sam slično doživio pod ayahuascom i ibogainom. Zaista su to moćni entheogeni koji otvaraju božanske percepcije. Harmalu još nisam probao, ali prema tvom opisu mogao bih probati
- antoniopavaroti
- Postovi: 847
- Pridružen/a: 13.11.2013, 22:49
- Ima zahvala: 358 puta
- pohvaljen: 338 puta
Re: Harmala Vizionarno Iskustvo
...e , ova ti je posebno dobra izjava...superTvoj život je tvoja poruka, tvoje akcije su tvoje reči, neko će ih razumeti.
" Ako želiš pobjediti ..ne smiješ izgubiti"
Mistično Harmala iskustvo na gajbi
Smoked Psilohuasca session
Materijal:
Cannabis Indica - 0,25g smoked
Peganum Harmala seeds – 5g smoked
Psilocybin Cubensis dried – 3 kafene kašike
Čitao sam na internetu kako su Gracie and Žarkov, američki psihonauti, istraživali različite kombinacije MAO inhibitora (Passiflora incarnata, Peganum harmala (syrian rue) i Bansteriopsis caapi ) i triptamina (Psilocibin, DMT, pa i LSD), i različite metode primene (oralno, smoked), pa u zavisnosti od toga se mogu dobiti različiti pripravci – boiled ayahuasca, smoked psilohuasca, pharmahuasca smoothie.. mogućnosti su neograničene. Pošto smo mi prošli put probali verziju gde se prvo jede MAOI, pa posle pola sata halucinogen po izboru, ovaj put smo se odlučili za drugačiju metodu gde smo MAOI primenili pušenjem biljnog materijala, a pečurke pojeli. Opet i kod takve metode postoje dva različita pristupa u zavisnosti od toga kada se primenjuje MAOI i koliko je osnovno trajanje odabranog halucinogena. U slučaju pečurke dejstvo može trajati 3-4 sata, a jedan džokavac 10 minuta, tako da Gracie & Žarkov preporučuju pušenje harmale u trenutku kada se dostigne peak experience, i kažu da postižu interesantne metode takvim pristupom. Mi smo se odlučili da malo modifikujemo njihov pristup i isprobamo novu metodu tako što ćemo pojesti prvo pečurke, a onda za vreme tripa pušiti miks harmale i konoplje iz nargile sledećih dva sata.
Prvo smo pojeli paštetu od mlevene pečurke i meda, i odmah posle toga upalili nargilu. Iskustvo počne da dolazi jako lagano, i uopšte se ne primeti kada si ustvari ušao u trip (ili on u tebe). Prvo počne da deluje konoplja, što mi je jako poznat rad, u sinergiji sa harmalom koja ima neke svoje karakteristične osobine, ali je ne poznajem tako dobro kao konoplju. Pečurke dolaze tek kasnije, otprilike posle pola sata počinju prvi efekti ako nema nikakvih stomačnih problema i ako je želudac prazan i najviše zavise od dinamike pojedinačng probavnog trakta. U mom slučaju, pošto sam se za ručak prejeo masnog peciva, je počelo dosta kasnije i usporeno, kao kad se na graničnom prelazu stvori gužva i onda se sve zaustavi i propušta sporije nego što bi trebalo u normalnim uslovima. Kod mene je na graničnom prelazu Želudac bila gužva usled nesvakidašnje velike količine masne prehrane koja je trebalo da se obradi, dok su pečurke strpljivo čekale da dođu na svoj red. Kao kad kreneš negde autobusom, pa na granici kažu - ajde sad svi jedan po jedan napolje.
U tih sat vremena dok sam čekao da mi stomak ocarini psilocibin i dozvoli mu da uđe u sistem, imao sam priliku da doživim samo harmalu, pošto je ona ušla preko drugog prelaza Pluća 1 i 2, i već je pravila žurku u glavi. Taj prvi, harmala deo tripa se nikako nisam mogao opustiti, jer se u meni odigravala unutrašnja borba nekih tamnih sila i energija, ne u nekom metafizičkom univerzalnom smislu dobro i loše, nego više neki mračni aspekti moje ličnosti su mi isplivali na površinu svesnog uma. Sve ono čega se plašimo da pogledamo o sebi, strahovi, brige, potisnuto, neprihvaćeno, sve od čega bismo najradije okrenuli glavu, i odložili suočavanje i prihvatanje za neki nedefinisani trenutak u budućnosti, što dalje to bolje, tojest najbolje ako može nikad. Kažem isplivali zato što se oni nisu tad generisali, nego su stalno prisutni u latentnoj formi, a sad sam ih samo postao svestan, i zato su i mračni, zato što čekaju u budžacima i hodnicima podsvesti čekajući da im se prizna pravo na postojanje. Ono što Jung zove - Senka.
E sad, meni je to suočavanje sa Senkom ispočetka bilo neugodno, zato što ga nisam očekivao, nego sam ja mislio kako će mi biti lepo, veselo, ugodno, šareno, jednom rečju naivno iskustvo. Pogotovo mi je pojačavalo taj utisak to što je Maca opet ušla pre mene u trip, i to sasvim lagano, bez ikakvih problema i govori: Kako dobro, kako jake boje, kako lepe šare, kako ugodan body load, pravi herbal wellness – dok se ja borim sa Senkom i proklinjem ručak i samog sebe što se uvek moram prejesti da upropastim trip. Ona mi govori da se opustim i pustim da trip dođe, ali šta da pustim kad nema ničega, psilocibin se zagubio negde usput i sad si na harmalinom terenu. Možeš se truditi da razlučiš biljne efekte šta je od čega, ali harmalin rad je takav da se samo stondiraš u neko opijeno, hipnotišuće stanje i ne možeš se pomeriti, kao od konoplje kad ima dobar couch-lock samo što ovde nemaš taj luksuz da možeš zaspati.
I dok sam razmišljao o svemu što me muči, pečurke su konačno lagano počinjale, i to tako da u tebi svira simfonijski biljni orkestar, i sve se to lepo slaže i konoplja kao jedna od najlekovitijih biljaka dostupnih čoveku, i misteriozna harmala koja dodaje neku svečanu komponentu celom iskustvu, i pečurke stari vragolani koji sve okrenu na šalu, i duvan koji inače ne praktikujem, ali je u nargili sasvim korektna i nezaobilazna biljka, svi oni zajedno tako dobro sviraju da ti ni ne primetiš kad se desio prelazak iz svakodnevne konsenzusne realnosti u halucinogenu realnost. Čak je body load toliko nježan da se ni ne primećuje, telo je opušteno a misli kristalno bistre. Jedino što sam mogao da primetim je karakterističan triptaminski potpis u odjsaju svetlosti, ali toliko suptilan da se moraš fokusirati na njega da bi ga stvarno video. U poređenju samo sa čistom harmalom čija je geometrija oštra i statična, prave linije i poneki bizarni oblici, konačno dolaze poznate dinamičke zaobljene, pulsirajuće, spiralne šare.
U tom prvom delu tripa muzika mi je bila užasno dosadna da sam stvarno mislio da ću zaspati, dok je Maci bila baš zabavna. Stalno sam mislio da trip nije dovoljno jak, da neću ništa doživeti i da će biti samo neki osrednji, a ja baš hoću da imam vizije i da si dokažem da ovaj novi način konzumiranja radi.
U jednom trenutku je Maca otišla u wc i ja sam ostao sam u sobi. Krenuo sam da ustanem i kako sam došao do vrata, tako mi se zamantalo, kao da sam bio malaksao, da sam se odmah odteturao nazad do kauča da legnem. Tada mi je valjda želudac proradio, pošto me je u trenutku preplavio psilocibinski talas, toliko intenzivno, kao kad budeš treći nivo i odjednom te nešto lansira na peti nivo tripa; kao da je ceo put od početka do peak experiencea koji traje dva sata, sad se desio u dva minuta. Maca je taman bila izašla iz wc-a i otišla u kuhinju po pivo, a ja sam u tom kratkom vremenskom periodu koliko je potrebno da se uzme pivo iz frižidera i vrati u sobu, doživeo to mistično iskustvo što sam čekao i istopio se u smejanju dok su mi oči suzile. Ne sećam se šta me je tačno navelo na smejanje (možda sam sam sebi bio smešan), ali sam se smejao na sav glas da je Maca došla iz kuhinje da vidi šta se dešava.
Svašta mi se prikazalo u to kratko vreme. Samo što ovog puta nisam razmišljao kako su ljudi glupi što rade neke određene stvari (na primer da stoje u redu da kupe ajfon), već obrnuto, kako je velika odgovornost i težina samo biti čovek. Bez nekog prevelikog ulaska u detalje video sam kako ljudi stalno teže mističnom iskustvu i Bogu kao nečemu posebnom što treba dostići i što je izvan nas, a ljudski život i biti čovek svaki dan je ustvari najmističnije od svega. Stvari za koje mislimo da su obične i svakodnevne su ustvari mistične. Ljudska bića nesvesna svoje božanske prirode i porekla stalno pokušavaju da spoznaju Boga, a Bog je postao Čovek da bi spoznao Čoveka. Koliki je sve spektar emocija i iskustava koji možemo doživeti kao ljudi. Biti Čovek je zagonetka čak i za Boga. Ljudi teže prosvetljenju ne znajući da je to što treba da ih prosvetli već u njima, samo treba da ga pronađu u sebi.
Na kraju moram napomenuti da to iskustvo nije bilo iskustvo ni harmale ni pečurke, već iskustvo sebe kad se pogledamo duboko u dušu (normalno uz njihovu pomoć).
Materijal:
Cannabis Indica - 0,25g smoked
Peganum Harmala seeds – 5g smoked
Psilocybin Cubensis dried – 3 kafene kašike
Čitao sam na internetu kako su Gracie and Žarkov, američki psihonauti, istraživali različite kombinacije MAO inhibitora (Passiflora incarnata, Peganum harmala (syrian rue) i Bansteriopsis caapi ) i triptamina (Psilocibin, DMT, pa i LSD), i različite metode primene (oralno, smoked), pa u zavisnosti od toga se mogu dobiti različiti pripravci – boiled ayahuasca, smoked psilohuasca, pharmahuasca smoothie.. mogućnosti su neograničene. Pošto smo mi prošli put probali verziju gde se prvo jede MAOI, pa posle pola sata halucinogen po izboru, ovaj put smo se odlučili za drugačiju metodu gde smo MAOI primenili pušenjem biljnog materijala, a pečurke pojeli. Opet i kod takve metode postoje dva različita pristupa u zavisnosti od toga kada se primenjuje MAOI i koliko je osnovno trajanje odabranog halucinogena. U slučaju pečurke dejstvo može trajati 3-4 sata, a jedan džokavac 10 minuta, tako da Gracie & Žarkov preporučuju pušenje harmale u trenutku kada se dostigne peak experience, i kažu da postižu interesantne metode takvim pristupom. Mi smo se odlučili da malo modifikujemo njihov pristup i isprobamo novu metodu tako što ćemo pojesti prvo pečurke, a onda za vreme tripa pušiti miks harmale i konoplje iz nargile sledećih dva sata.
Prvo smo pojeli paštetu od mlevene pečurke i meda, i odmah posle toga upalili nargilu. Iskustvo počne da dolazi jako lagano, i uopšte se ne primeti kada si ustvari ušao u trip (ili on u tebe). Prvo počne da deluje konoplja, što mi je jako poznat rad, u sinergiji sa harmalom koja ima neke svoje karakteristične osobine, ali je ne poznajem tako dobro kao konoplju. Pečurke dolaze tek kasnije, otprilike posle pola sata počinju prvi efekti ako nema nikakvih stomačnih problema i ako je želudac prazan i najviše zavise od dinamike pojedinačng probavnog trakta. U mom slučaju, pošto sam se za ručak prejeo masnog peciva, je počelo dosta kasnije i usporeno, kao kad se na graničnom prelazu stvori gužva i onda se sve zaustavi i propušta sporije nego što bi trebalo u normalnim uslovima. Kod mene je na graničnom prelazu Želudac bila gužva usled nesvakidašnje velike količine masne prehrane koja je trebalo da se obradi, dok su pečurke strpljivo čekale da dođu na svoj red. Kao kad kreneš negde autobusom, pa na granici kažu - ajde sad svi jedan po jedan napolje.
U tih sat vremena dok sam čekao da mi stomak ocarini psilocibin i dozvoli mu da uđe u sistem, imao sam priliku da doživim samo harmalu, pošto je ona ušla preko drugog prelaza Pluća 1 i 2, i već je pravila žurku u glavi. Taj prvi, harmala deo tripa se nikako nisam mogao opustiti, jer se u meni odigravala unutrašnja borba nekih tamnih sila i energija, ne u nekom metafizičkom univerzalnom smislu dobro i loše, nego više neki mračni aspekti moje ličnosti su mi isplivali na površinu svesnog uma. Sve ono čega se plašimo da pogledamo o sebi, strahovi, brige, potisnuto, neprihvaćeno, sve od čega bismo najradije okrenuli glavu, i odložili suočavanje i prihvatanje za neki nedefinisani trenutak u budućnosti, što dalje to bolje, tojest najbolje ako može nikad. Kažem isplivali zato što se oni nisu tad generisali, nego su stalno prisutni u latentnoj formi, a sad sam ih samo postao svestan, i zato su i mračni, zato što čekaju u budžacima i hodnicima podsvesti čekajući da im se prizna pravo na postojanje. Ono što Jung zove - Senka.
E sad, meni je to suočavanje sa Senkom ispočetka bilo neugodno, zato što ga nisam očekivao, nego sam ja mislio kako će mi biti lepo, veselo, ugodno, šareno, jednom rečju naivno iskustvo. Pogotovo mi je pojačavalo taj utisak to što je Maca opet ušla pre mene u trip, i to sasvim lagano, bez ikakvih problema i govori: Kako dobro, kako jake boje, kako lepe šare, kako ugodan body load, pravi herbal wellness – dok se ja borim sa Senkom i proklinjem ručak i samog sebe što se uvek moram prejesti da upropastim trip. Ona mi govori da se opustim i pustim da trip dođe, ali šta da pustim kad nema ničega, psilocibin se zagubio negde usput i sad si na harmalinom terenu. Možeš se truditi da razlučiš biljne efekte šta je od čega, ali harmalin rad je takav da se samo stondiraš u neko opijeno, hipnotišuće stanje i ne možeš se pomeriti, kao od konoplje kad ima dobar couch-lock samo što ovde nemaš taj luksuz da možeš zaspati.
I dok sam razmišljao o svemu što me muči, pečurke su konačno lagano počinjale, i to tako da u tebi svira simfonijski biljni orkestar, i sve se to lepo slaže i konoplja kao jedna od najlekovitijih biljaka dostupnih čoveku, i misteriozna harmala koja dodaje neku svečanu komponentu celom iskustvu, i pečurke stari vragolani koji sve okrenu na šalu, i duvan koji inače ne praktikujem, ali je u nargili sasvim korektna i nezaobilazna biljka, svi oni zajedno tako dobro sviraju da ti ni ne primetiš kad se desio prelazak iz svakodnevne konsenzusne realnosti u halucinogenu realnost. Čak je body load toliko nježan da se ni ne primećuje, telo je opušteno a misli kristalno bistre. Jedino što sam mogao da primetim je karakterističan triptaminski potpis u odjsaju svetlosti, ali toliko suptilan da se moraš fokusirati na njega da bi ga stvarno video. U poređenju samo sa čistom harmalom čija je geometrija oštra i statična, prave linije i poneki bizarni oblici, konačno dolaze poznate dinamičke zaobljene, pulsirajuće, spiralne šare.
U tom prvom delu tripa muzika mi je bila užasno dosadna da sam stvarno mislio da ću zaspati, dok je Maci bila baš zabavna. Stalno sam mislio da trip nije dovoljno jak, da neću ništa doživeti i da će biti samo neki osrednji, a ja baš hoću da imam vizije i da si dokažem da ovaj novi način konzumiranja radi.
U jednom trenutku je Maca otišla u wc i ja sam ostao sam u sobi. Krenuo sam da ustanem i kako sam došao do vrata, tako mi se zamantalo, kao da sam bio malaksao, da sam se odmah odteturao nazad do kauča da legnem. Tada mi je valjda želudac proradio, pošto me je u trenutku preplavio psilocibinski talas, toliko intenzivno, kao kad budeš treći nivo i odjednom te nešto lansira na peti nivo tripa; kao da je ceo put od početka do peak experiencea koji traje dva sata, sad se desio u dva minuta. Maca je taman bila izašla iz wc-a i otišla u kuhinju po pivo, a ja sam u tom kratkom vremenskom periodu koliko je potrebno da se uzme pivo iz frižidera i vrati u sobu, doživeo to mistično iskustvo što sam čekao i istopio se u smejanju dok su mi oči suzile. Ne sećam se šta me je tačno navelo na smejanje (možda sam sam sebi bio smešan), ali sam se smejao na sav glas da je Maca došla iz kuhinje da vidi šta se dešava.
Svašta mi se prikazalo u to kratko vreme. Samo što ovog puta nisam razmišljao kako su ljudi glupi što rade neke određene stvari (na primer da stoje u redu da kupe ajfon), već obrnuto, kako je velika odgovornost i težina samo biti čovek. Bez nekog prevelikog ulaska u detalje video sam kako ljudi stalno teže mističnom iskustvu i Bogu kao nečemu posebnom što treba dostići i što je izvan nas, a ljudski život i biti čovek svaki dan je ustvari najmističnije od svega. Stvari za koje mislimo da su obične i svakodnevne su ustvari mistične. Ljudska bića nesvesna svoje božanske prirode i porekla stalno pokušavaju da spoznaju Boga, a Bog je postao Čovek da bi spoznao Čoveka. Koliki je sve spektar emocija i iskustava koji možemo doživeti kao ljudi. Biti Čovek je zagonetka čak i za Boga. Ljudi teže prosvetljenju ne znajući da je to što treba da ih prosvetli već u njima, samo treba da ga pronađu u sebi.
Na kraju moram napomenuti da to iskustvo nije bilo iskustvo ni harmale ni pečurke, već iskustvo sebe kad se pogledamo duboko u dušu (normalno uz njihovu pomoć).
Zadnja izmjena: dimitrije, dana/u 17.01.2016, 12:39, ukupno mijenjano 1 put.
Kako da vam bude do jaja i Kako da uvek imate keša
Ovo se sve stvarno desilo prilikom konzumacije harmale, pa evo ostavljam vam da imate šta da čitate za vikend
Alfa Džozef je jedan ćelavi crnac, tojest crnčuga ako ćemo pravo, ogroman je i nosi tamne naočare preko naborane ćele. Voli da se oblači u belo i lagano.
U plavo-narandžastoj sobi je atmosfera bila skoro pa praznična. Ulice su bile zakrčene burom i napolje se nije izlazilo. Da je bura sneg, bila bi visoka pola metra, i bela kao Džozefova košulja. Izgledalo je kao da se celo nebo premešta, oblaci su bili teški milion tona i Zima se tromo pomerala. Jako je teško premestiti Zimu. Samo jedan manji oblak bi trebalo desetak ljudi da ga gura, i pitanje je da li bi stigli do pola ulice. A da ne spominjem celo nebo. Zaboravite na to. Problem sa Zimom je što se po neki put i uspava i zaboravi da je zima. Tada sanja ljude kako se bezbrižno šetaju u kratkim hlačama i sandalama, nose sunčane naočare i spavaju bez čarapa. Neki čak piju i crno pivo.
Ovo je bio dan kad se Zima probudila i shvatila da kasni. Brzo jemebti sve, vikala je u žurbi, ako mi se još i mačke počnu pariti pred nosom, džabe sam dolazila.
Ljudi su bili naelektrisani, a kosa nam se dizala u zrak. Nikad nisam doživeo tako nešto. Da li od toga što je duvala bura ili što smo pojeli četiri kašike čarobnog praha, stvarno ne znam.
Harmala je sasvim lepo klizila niz metarske cevi parne mašine. Kako je smrdelo na roštilj bogati, kao kad zagori kremenadla pa se zalepi za rešetku.
U sobi nas je bilo četvoro. Šo je crtao palac i pričao dajte ljudi da naručimo neku pizzu, nisam jeo od podneva, a Iv je crtala trepereću zmiju i upitkivala - da li i vama sve pulsira, usporava, dolazi, nestaje pa se vraća, da li je to normalno – da, pogotovo ako jedemo pečurke, stalno mi se to dešava, rekao sam dok sam pokušava da zadržim vazduh i ponovo zaronim u šare persijskog ćilima u šta se pretvarala soba. Opet sam ih pojeo previše, pomislio sam, ali tad sam i ja sam postao šara, dok me je vodila igla afganistanske devojčice i ukrštala sa drugim končićima svakojakih boja i materijala. Bili smo veselo društvo – crveni, zeleni, žuti, ljubičasti, na tufnice, na pruge, mirišljavi, mokri i suvi, nema šta tu nije bilo. Šta sad vidiš, pitali su me, vidim plavi autobus, sa par ljudi u njemu, i ja sam jedan od njih, i tako je lagan da ga vetar podiže i nosi, vidim profesora kako se zadovoljno smeši, naterao me je da dobro uradim ispit, taj stari lisac, vidim ljude u pošti kako stoje u redu mirno, i svađaju se pogledima bez reči, a za šalterom sam ja, s obadve strane, tražim i uslužujem sam sebe, uredno si vraćam kusur dok se zmije pretvaraju u pečurke od kamena, a pečurke u kockaste kućice, i zamisli čitam neku knjigu o jednom bosancu, dve knjige u stvari o dva bosanca, zamisli to, treći mi sedi u dnevnoj sobi, a četvrti sam ja.
A zamislite da postoji dostava ljudi, naručiš jednog Ze, i on ti dođe da sedi. Ja bi da vidim druge svetove, kaže Ju, ja bi jedan džoint, kaže Ze, el ima neko pivo za Co? Ima, ali počinje za tri sata, i traje do četvrtka, žao mi je, duša mi se već odvojila od tela, i sad pliva ne znam gde. Da li je to ono kada umremo ili kada sanjamo, koga briga, to je ono kada kenjaš, zašto da ne.
Tako sam lagan dok pričamo masne i politički nekorektne viceve. Mi smo sinovi naših majki, braća naših sestara, naše zemlje, ex-jugoslovenski opušci i ogrizline su nešto najsvetije što postoji, zato si palimo crkve i džamije, mrzimo iz ljubavi, satiremo se da bi nam žrtve oprostile. Da li crnci u Africi imaju njihove bosance, ljude sa okruglim glavama koji rade na građevinama dalekih plemena, ponosno mešaju malter i voze mercedese na čijim su retrovizorima uredno okačeni religiozni i etnički simboli plemena dok se vraćaju jednom godišnje u rodnu džunglu. Da li imaju pesme za decu gde je glavni lik zemunac u trenerci sa kajlom oko vrata.
Kiseli kupus sam jeo tog dana za ručak i zalio ga pivom. Kažu ljudi da španci koji ga prave ne stavljaju samo ječam i hmelj, nego umešaju i kukuruz i pirinač u tu brlju, što je meni sasvim okej. Popiću još jedno pivo dok čekam drugi talas mog omiljenog hobija, zamisliću ljude dilere kako rade plemeniti posao iz neplemenitih pobuda, a tetovirani pauk njihov je znak. Znam jednog takvog lika koji je toliko opasan, da prva stvar koju uradi ujutru kad se probudi, uplaši sam sebe kad se pogleda u ogledalo.
Inače putovanje je bilo nježno, hvala vam na svemu, ali ostavite vaše crteže kada budete odlazili, i pozdravite Džozefa, najvećeg jebača afričke džungle.
Na vrhu piramide sedeo je Ze i na mobilnom sekao lubenice. Dodaj me, čekaj je Džozef.
Nikada nisam jeo kaktus.
Ovo se sve stvarno desilo prilikom konzumacije harmale, pa evo ostavljam vam da imate šta da čitate za vikend
Alfa Džozef je jedan ćelavi crnac, tojest crnčuga ako ćemo pravo, ogroman je i nosi tamne naočare preko naborane ćele. Voli da se oblači u belo i lagano.
U plavo-narandžastoj sobi je atmosfera bila skoro pa praznična. Ulice su bile zakrčene burom i napolje se nije izlazilo. Da je bura sneg, bila bi visoka pola metra, i bela kao Džozefova košulja. Izgledalo je kao da se celo nebo premešta, oblaci su bili teški milion tona i Zima se tromo pomerala. Jako je teško premestiti Zimu. Samo jedan manji oblak bi trebalo desetak ljudi da ga gura, i pitanje je da li bi stigli do pola ulice. A da ne spominjem celo nebo. Zaboravite na to. Problem sa Zimom je što se po neki put i uspava i zaboravi da je zima. Tada sanja ljude kako se bezbrižno šetaju u kratkim hlačama i sandalama, nose sunčane naočare i spavaju bez čarapa. Neki čak piju i crno pivo.
Ovo je bio dan kad se Zima probudila i shvatila da kasni. Brzo jemebti sve, vikala je u žurbi, ako mi se još i mačke počnu pariti pred nosom, džabe sam dolazila.
Ljudi su bili naelektrisani, a kosa nam se dizala u zrak. Nikad nisam doživeo tako nešto. Da li od toga što je duvala bura ili što smo pojeli četiri kašike čarobnog praha, stvarno ne znam.
Harmala je sasvim lepo klizila niz metarske cevi parne mašine. Kako je smrdelo na roštilj bogati, kao kad zagori kremenadla pa se zalepi za rešetku.
U sobi nas je bilo četvoro. Šo je crtao palac i pričao dajte ljudi da naručimo neku pizzu, nisam jeo od podneva, a Iv je crtala trepereću zmiju i upitkivala - da li i vama sve pulsira, usporava, dolazi, nestaje pa se vraća, da li je to normalno – da, pogotovo ako jedemo pečurke, stalno mi se to dešava, rekao sam dok sam pokušava da zadržim vazduh i ponovo zaronim u šare persijskog ćilima u šta se pretvarala soba. Opet sam ih pojeo previše, pomislio sam, ali tad sam i ja sam postao šara, dok me je vodila igla afganistanske devojčice i ukrštala sa drugim končićima svakojakih boja i materijala. Bili smo veselo društvo – crveni, zeleni, žuti, ljubičasti, na tufnice, na pruge, mirišljavi, mokri i suvi, nema šta tu nije bilo. Šta sad vidiš, pitali su me, vidim plavi autobus, sa par ljudi u njemu, i ja sam jedan od njih, i tako je lagan da ga vetar podiže i nosi, vidim profesora kako se zadovoljno smeši, naterao me je da dobro uradim ispit, taj stari lisac, vidim ljude u pošti kako stoje u redu mirno, i svađaju se pogledima bez reči, a za šalterom sam ja, s obadve strane, tražim i uslužujem sam sebe, uredno si vraćam kusur dok se zmije pretvaraju u pečurke od kamena, a pečurke u kockaste kućice, i zamisli čitam neku knjigu o jednom bosancu, dve knjige u stvari o dva bosanca, zamisli to, treći mi sedi u dnevnoj sobi, a četvrti sam ja.
A zamislite da postoji dostava ljudi, naručiš jednog Ze, i on ti dođe da sedi. Ja bi da vidim druge svetove, kaže Ju, ja bi jedan džoint, kaže Ze, el ima neko pivo za Co? Ima, ali počinje za tri sata, i traje do četvrtka, žao mi je, duša mi se već odvojila od tela, i sad pliva ne znam gde. Da li je to ono kada umremo ili kada sanjamo, koga briga, to je ono kada kenjaš, zašto da ne.
Tako sam lagan dok pričamo masne i politički nekorektne viceve. Mi smo sinovi naših majki, braća naših sestara, naše zemlje, ex-jugoslovenski opušci i ogrizline su nešto najsvetije što postoji, zato si palimo crkve i džamije, mrzimo iz ljubavi, satiremo se da bi nam žrtve oprostile. Da li crnci u Africi imaju njihove bosance, ljude sa okruglim glavama koji rade na građevinama dalekih plemena, ponosno mešaju malter i voze mercedese na čijim su retrovizorima uredno okačeni religiozni i etnički simboli plemena dok se vraćaju jednom godišnje u rodnu džunglu. Da li imaju pesme za decu gde je glavni lik zemunac u trenerci sa kajlom oko vrata.
Kiseli kupus sam jeo tog dana za ručak i zalio ga pivom. Kažu ljudi da španci koji ga prave ne stavljaju samo ječam i hmelj, nego umešaju i kukuruz i pirinač u tu brlju, što je meni sasvim okej. Popiću još jedno pivo dok čekam drugi talas mog omiljenog hobija, zamisliću ljude dilere kako rade plemeniti posao iz neplemenitih pobuda, a tetovirani pauk njihov je znak. Znam jednog takvog lika koji je toliko opasan, da prva stvar koju uradi ujutru kad se probudi, uplaši sam sebe kad se pogleda u ogledalo.
Inače putovanje je bilo nježno, hvala vam na svemu, ali ostavite vaše crteže kada budete odlazili, i pozdravite Džozefa, najvećeg jebača afričke džungle.
Na vrhu piramide sedeo je Ze i na mobilnom sekao lubenice. Dodaj me, čekaj je Džozef.
Nikada nisam jeo kaktus.
Zadnja izmjena: dimitrije, dana/u 17.01.2016, 12:32, ukupno mijenjano 1 put.
- psihodelicniDrugTit0
- Postovi: 3
- Pridružen/a: 12.12.2013, 23:26
- Ima zahvala: 1 put
Re: Harmala alkaloidi (B. caapi - P. harmala)
pozdrav ekipa, imao bih jedno prakticno pitanje vezano za legalnost harmala alkaloida.. naime, preko ebaya sam uredno narucio par grama harmale - harmine/harmaline syrian rue extract, iz USA, koji je tamo naravno legalan, i u sanducicu mi se pojavio zuti listic da odem preuzeti preporucenu posiljku na posti.. sad, tih par gr. u pismu se vrlo lako moglo staviti u postanski sanducic, pa me zanima cemu sad preuzimanje na posti, tj malo me pere paranoja da nije neka zamka nase drage policije RH?? citao sam ovdje na forumu da je neko pao kad je na posti preuzimao mimosu hostilis, gdje ga je vani docekala murija sa "gdje si samane", pa nebih volio da se isto to meni dogodi.. Gdje bih mogao saznati dali su harmala alkaloidi legalni u RH, svugdje sam guglario, ali nigdje definitivnog odgovora... nekako mi se neda riskirati zatvor zbog nesto sitno harmale..help please!? hvalaaa
Re: Harmala alkaloidi (B. caapi - P. harmala)
Ako je preporučena pošiljka onda možda baš moraš lično potpisati da je dostavljeno i ne mogu ti ostavljati u sandučiću. Sad ne znam ni ja, harmala nije neka opšte poznata biljka da bi sastavljači zakona čuli za nju da je treba zabraniti, al opet, kad su naša posla nikad ne znaš šta mogu da se istripuju... Probaj eventualno da naručiš iz neke evropske zemlje što neće ići preko carine drugi put.
Re: Harmala Vizionarno Iskustvo
dimitrije je napisao/la:Pozdrav ljudi, opisaću vam svoje nedavno iskustvo sa harmalom:
Psilohuasca seansa, 27.9.2014.
Korišćeni materijal:
Cannabis Indica - 0,3g
Peganum Harmala seeds – 4g
Psilocybin Cubensis – 3 kafene kašike
Prošle su tri nedelje od kako smo zadnji put bili u poseti Zemlji Magičnih Pečuraka. U međuvremenu sam počeo da ih shvatam kao neku duhovnu obavezu koju bi trebalo redovno praktikovati, na svake dve nedelje, kao odlazak u crkvu, ali pravu, a ne iluzornu kakva je naša mainstream hrišćanska.
Seansu smo počeli sa 4 grama harmala semenki i nastavili jednim test jointom, pošto nam je rodila marihuana, pa je valjalo isprobati potenciju biljke, a i dobro dođe za opuštanje dok čekamo da putovanje počne. Posle 45 minuta smo pojeli 3 kašike magičnog praha i krenuli u večernju halucinogenu šetnjicu.
Trip je naišao dosta brzo, činilo mi se malo brže nego kod samih pečuraka. Početak je obeležila pojava neonskih boja i moja nemogućnost ispratim sam svoj tok misli, a da se pritom ne izgubim u njima. Šetajući kroz grad video sam reklamu koja me je na trenutak zamislila - Preduzeće za prodaju poljoprivredne opreme i natpis – “Šta čekaš? Uzgoji sam svoje bilje!”. Ja sam svoje već uzgojio, ali kad bi svi počeli tako da uzgajaju moj diler bi izgubio posao, kao i nebrojeni ljudi pre njega koji su sa dolaskom nove tehnologije postajali tehnološki višak. To me je i podsetilo da ga moram zvati na druženje, i da isproba domaću vutru, jer nije bitno samo da jedni drugima odrađujemo poslove i servise, već se ljudi moraju družiti i biti u kontaktu nezavisno od ekonomske koristi.
Nastavili smo šetnju kroz stari grad i došli do jedne klupe gde smo seli, jer je Maca osetila da Trip postaje dosta jak, i da je možda vreme da sednemo i prepustimo se.
Ne sećam se tačno kako su Vizije počele. Znam samo da smo sedeli i povezivali se. Oči su mi suzile i imao sam osećaj kao da je nešto ušlo u mene i čisti me iznutra. Čisti moju dušu, um i telo. Instinktivno sam znao da je Proces kojem prisustvujem jako bitan za moj život, bitniji od svih fiktivnih obaveza, jer mi osvetljava i pokazuje Put kojim idem, prikazuje mi Prošlost i pomaže mi da je prihvatim i integrišem, pokazuje mi i Budućnost i kako da ispravno idem prema njoj.
Ljudi koji su prolazili pored nas nisu mogli ni da pretpostave šta se dešava u njihovoj blizini, da se dvoje mladih ljudi povezuje sa Božanskom Svešću, da pravoj spiritualnosti ne trebaju veštački hramovi od betona i kamena, jer jedini pravi Hram je Telo, u njemu obitava duša dok je na ovoj zemlji, i mi upravo prisustvujemo istinskoj Svetoj Liturgiji Života. Ali to nam neće reći ni popovi, ni profesori, ni doktori, a mi od njih ne možemo ni očekivati da nam kažu nešto što ni sami ne znaju da postoji. Oni su i dalje uljuljkani u san, iluziju svog individualnog života koji počinje kad se rodiš, i završava kad umreš. I dalje žive na biografskom nivou. “Ali zašto nas nisu naučili? Njihova obaveza je da nam prenesu Znanje.” – pomislio sam na trenutak, odnoseći se na sve autoritete, sekularne i duhovne, i odgovor mi je sam došao. Oni su samo ljudi, krhka i osećajna bića koja imaju potrebu da ih neko čuva i voli, deca koja prvo zavise od roditelja, a kasnije su prepušteni sami sebi, i to što su veliki ne znači da i dalje nemaju svoje strahove.
Primao sam Vizije direktno u svesni um, zaobilazeći senzorne kanale koje koristim u svakodnevnom životu, i to nije bilo ništa čudno, jer model Čoveka u čijem obliku postoji naša duša je predviđen za mogućnost doživljavanja ovakvog iskustva. Kao kompjuter koji ima svoj operativni sistem u svakodnevnom modu funkcionisanja, ali ima i mogućnost da se spoji preko nekog posebnog priključka na servis i uđe u poseban režim rada koji će ga očistiti od svih grešaka i kvarova nagomilanih tokom vremena. Kod čoveka su to nagomilani osećaji krivice, straha, mržnje i besa koji nas izjedaju iznutra dok ih se ne oslobodimo i ponovno ugledamo svu lepotu postojanja.
Dok traje proces čišćenja pred očima mi se odigravaju Vizije, kao neka vrsta mentalnog filma. Smenjivale su se slike, bljeskovi, sve je treperilo i pretapalo se:
Eksplozija atomske bombe,
Oplodnja jajne ćelije,
Otvaranje semena,
Stvaranje novog života,
Mlade biljke,
Mlade životinje,
Ribe u vodi,
Ljudi i smisao njihovog postojanja,
Slavljenje Života,
Prevazilaženje prepreka,
Umiranje i ponovno rađanje,
Radost,
Bes,
Opraštanje i ponovna radost.
Čudo Života i Postojanja,
Večna Energija koja protiče Kosmosom i daje nam Život,
Ljubav prema svemu Stvorenom.
Dok su mi prolazile pred očima slike svega što su ljudi spremni da urade jedni drugima iz mržnje, straha i besa, nanoseći sami sebi time nepotrebnu patnju, pojavilo mi se pitanje – “Kad ćemo naučiti?”. Kad ćemo naučiti da se ponašamo odgovorno i sa poštovanjem prema Svetu, dostojanstveno Čoveka? Do kad će ljudi samo uzimati i uništavati, zahtevati uvek još više, do kad će jedni ljudi morati da umiru zbog odluka drugih ljudi? Kao da sam besan na ljude što nisu savršeni. U istom trenutku mi je došao i odgovor na moje pitanje – “Upravo učimo”. Kroz moje iskustvo, ja upravo bivam podučavan tajnama i smislu života. I moja je obaveza da to znanje što sam primio, i što mi je velikodušno dato, prenosim dalje, kao pripadnik ljudskog roda i deo Kosmičkog Života. Univerzum kroz mene upravo proživljava Sveto Iskustvo i pokušava da se probudi iz sna, da se razume, prihvati i nauči.
Izašao sam iz Vizija sa osećajem velike zahvalnosti za neverovatnu čast koja mi je ukazana, misleći pritom kako da iskoristim to znanje, da primenim na svakodnevni život, razmišljajući kako je bilo Mojsiju, Isusu i ostalim prorocima kojima se poruka ukazivala. Kako da tu poruku komuniciramo drugim ljudima? Kako da im otvorimo oči?
Tvoj život je tvoja poruka, tvoje akcije su tvoje reči, neko će ih razumeti.
U svesti su mi se uoblikovale konkretne misli:
1. Ne možemo očekivati od drugih ljudi da će uraditi ono za šta sami lično nismo spremni da se založimo. (Odgovor na ljude koji očekuju da im državne vođe ili političke partije omoguće bolji život)
2. Život je nešto za šta moraš da se boriš stalno da bi ga zaslužio.
3. Moramo biti zahvalni za sve što smo dobili, a to je dar života, najveći poklon koji nam je ipak dat, i moramo se stalno dokazivati da smo ga dostojni.
4. Šta se dešava kad umremo? Duša ne može da umre. Ali ko će onda da čuva sve ostale ljude koje volimo kada mi odemo? Da li je moguće prevazići strah od umiranja?
Na kraju proročkog dela Vizija sam se vratio u veseli, psihodelični, misaoni ćušpajz. Pao mi je na pamet jedan prijatelj koji ima običaj da kaže “Samo da se snađem i obezbedim s parama, da imam dovoljno da preživim dok ne umrem, pa posle ću lako”. Meni je to bilo smešno, ali on stvarno tako misli.
Pomislio sam i na dva brata crnogorca koji kad me sretnu često spominju pečurke i pitaju kad ću da im omogućim da otvore oči. Oni već duže vreme pokušavaju s rakijom, ali ne ide.
Pomislio sam i kako Balkan i post-jugoslovenske države u njemu nisu fizičke lokacije, nego mentalne. Tamo su godine prestale da se broje ’95. i od tad idu u nazad.
Pomislio sam i kako je Italijanska država lopovska, jer ti uzme sve pare što imaš, ali zato Srpska država ti dođe u kuću, izmaltretira te i pošalje na neko ratište, dok ti otuđuje preostalu belu tehniku. Zašto meni moja rođena država mora da budi asocijaciju da je se prvo uplašim? Valjda je država neki servis koji svi plaćamo da bi ga imali? Trebalo bi uvesti neke ugovore kojim potpisujemo pristanak da živimo u određenoj državi. Ili možda država misli da smo već pristali time što smo se rodili?
Pomislio sam i na ovaj forum, kako tu ima interesantnih ljudi i kako sam svašta pisao, pa su se naljutili i blokirali mi neke funkcije, pa sad moram da idem i da pišem “vraćajte funkcije pregleda”.
Na sve ovo sam se nasmejao i krenuo kući. Imao sam još malo vutre za testiranje, pa sam rešio da posedim malo na krovu i gledam u zvezde, dok pušim pivo i pijem joint. Neki ljudi su u daljini puštali svetleće lampione, a na nebu je proletela jedna zvezda padalica, dok sam uzimao dim i razmišljao o svemu što mi se desilo.
Pozdrav svima pre svega,
Naišao sam na sajt istraživajući spontano detalje o Ayahuasca biljci.
Nemam iskustva sa psihodeličnim iskustvima i biljkama, sem što imam dosta čudnih snova ponekad, Marihuanu sam pušio u vremenskom periodu od 2 god, ali u nedeljnim razmacima, nikad konstantno, više radi eksperimentisanja nad sobom, sagledavanje sebe i sveta, i iz radoznalosti, jednom prilikom sam na festivalu probao MDMA. Poslednjih godinu dana nisam konzumirao marihuanu zbog nedostupnosti u državi u kojoj sam trenutno.
Vegetarijanac sam godinu dana, poslednjih 4 meseca sam izbacio iz ishrane jaja, mlečne proizvode konzumiram retko.
Kratka istorija o meni
@dimitrije
Ovaj post mi je potvrdio neke stvari iz života, trip koji si opisao i stvari koje nabrojao su se meni u poslednjih par godina nadovezivale spontano, kada bih tokom dana smireno razmišljao i razjašnjavao sebi životna pitanja, ali nikad nisam naišao na razumevanje drugih ljudi. S obzirom da smo dužni da istinu koju shvatamo delimo sa ostalima ja i dalje svakodnevno pokušavam da prikažem ljudima oko sebe ono što vidim, ali većina ljudi misli da ja pokušavam biti inferioran u odnosu na ostale, i uzdižem svoje znanje, nekolicina bliskih ljudi koja me dobro poznaje zna da moj pokušaj interakcije i ukazivanja na nešto što zaista jesu jeste samo iz razloga saznanja, kako razvoja svesti ljudi tako i mog razvoja, samim tim i smanjivanje iluzija svakodnevnice.
Ali kako vreme prolazi shvatam da se ljudi ustvari u patnji i uzdižu, što me je dovodilo do konflikta, i svakim danom posmatram kako se stvari dešavaju, a ja sam nemoćan pred njima, jer ljude ili ego sprečava da čuju ili jednostavno nisu spremni. Tako da sam počeo da se treniram da ćutim i ponekad spontano ukažem na koren problema.
Drago mi je da sam naišao na ovaj forum, tvoj tekst, i pronašao sebe u njemu do detalja, i nadam se daljem razvoju svesti, tj oslobađanju od znanja kad bude došlo vreme.
Pozdrav svima još jednom
Re: Harmala alkaloidi (B. caapi - P. harmala)
Ljudi su hipnotisane spavajuće mašine i što pre shvatiš da ih drmusanjem ne možeš probuditi to bolje za tebe, ostaće ti više energije da istražuješ jedino mesto vredno istraživanja-SEBE.
Kroz posmatranje sebe spoznaćeš i njih i svemir i Boga. Može to da ide i obrnutim putem ali on zahteva mnogo više energije i "vremena".
Kroz posmatranje sebe spoznaćeš i njih i svemir i Boga. Može to da ide i obrnutim putem ali on zahteva mnogo više energije i "vremena".
Sto rece moja baba:"Sve sto raste iz Zemlje to je zdravo".
Harmala + LSD
Ovaj profil ce uskoro biti poslat za Kanadu (tj. ugašen) tako da cu ostaviti zadnjih par otkrica do kojih sam došao na polju psihonautike. Jedno od meni posebno interesantnih, a opet nedovoljno zastupljenih podrucja je, kao što možete da pretpostavite - harmala. Nakon perioda istraživanja kombinacije harmala + pecurke, došao je na red i da se proba psihodelicni paprikaš, harmala + LSD.
Kombinacija je jako interesantna i kategorija za sebe, i ako bi lsd bio vino, a harmala kisela, onda bi ovo bio neki halucinogeni špricer, ni jedno ni drugo, vec neka nova treca stvar.
Jacina tripa je otprilike kao kad bi se bez harmale pojela dupla kolicina elesdea, tako da treba biti oprezan prilikom doziranja.
TRiP: 2,5g harmale + 95ug LSD
Pošto je ovo bio prvi put da isprobavamo nepoznatu kombinaciju poceli smo sa polovinom dosta jakih kartona. Kartoni su bili od 190ug, sasvim dovoljno za rastapanje stvarnosti, tako da smo uzeli po pola u nadi da cemo imati neki lagani trip bez prevelikog ulaženja u dubinu prirode postojanja. Naravno, kao i uvek, svoja očekivanja sam mogao okačiti mačku o rep i prepustiti se još jednom beskompromisnom susretu s Transcedentnim.
Došli smo u grad i slučajno naleteli na žurku na otvorenom za koju nismo znali da se održava, neki tip love parade, didžej je bio postavljen na neku prikolicu s točkovima i cela žurka je išla polako po gradu i menjala lokaciju svakih lapo sata. Pošto nismo imali ništa drugo u planu, i mi smo se pridružili masi dosta pijanih / naduvanih ljudi. Sve je izgledalo kao neko tribal okupljanje. Gledao sam ptice kako lete iznad krovova i cela scena je dobivala neko dodatno mistično značenje, ali još uvek bez pravog tripovanja. Posle sat vremena otprilike, didžeja su odgurali dalje i cela žurka se preselila u sledeću ulicu. Odjednom mi je naišao prvi jači talas.
Bilo je dosta jače nego što sam očekivao, skoro ko da sam pojeo ceo trip od 190ug. Fasade zgrada su počele neugodno da se krive i lelujaju, a lica ljudi da se tope do neprepoznatljivosti. Neki ljudi u blizini su se smejali i zagledali me, a meni je to sve delovalo prestrašno, nisam mogao da se skoncentrišam da razaznam zvukove, muzika se krivila, sve je bilo jako konfuzno. Počeo sam da se znojim, što me je samo uplašilo još više i pomislio sam da se nisam možda otrovao, da sam iskombinovao nešto što ne bi trebalo. Imao sam osećaj da je cela spoljna realnost ustvari lažna i da će se svakog trenutka raspasti. Pogledam Macu, pitam jer joj dobro ili prejako, vidim ni njoj nije svejedno, ona kaže sve okej. Zatvorim oči i pokušam da se opustim i uronim u Trip. Plutam kroz narandžasto. Nije bilo nikakvih oblika, fraktala, samo obrisi i narandžasta boja. Žurka se opet preselila u drugu ulicu, pa smo krenuli i mi, da ne ostanemo sami da se krivimo na ulici. I dalje mi je bio prejak trip, muzika za neizdržatai i morao sam da krenem prema moru da legnem što pre. Hodao sam brzo, a imao sam osećaj kao da stojim u mestu. Gužva bila prevelika, jedva smo se probijali, i dok smo došli do centra ljudi su mi izgledali kao patuljci, duplu niži nego što bi trebali da budu. Stubovi od 30 metara su mi izgledali kao da su moje visine i sve je bilo nesrazmerno.
Seli smo pored jednog stuba i prepustili se drugom talasu koji je polako nailazio. Gledao sam ljude u daljini, dok su za njima ostajali samo tragovi i slika mi se mutila i nestajala. Opet sam utonuo u onaj narandžasti svet gde ne postoji telo, nego samo čista duša. Bio sam jedna duša koja postoji na tom čudnom mestu gde nema ni vremena ni prostora, sam i pomalo uplašen. Pomislio sam instinktivno gde mi je mama, tata, sestre, i nešto mi je odgovorilo i reklo da su svi tu, da je porodica neuništiva, da me svi vole i čuvaju i da se ništa loše ne može desiti. Osetio sam njihovo prisustvo i to mi je donelo veliko olakšanje i sreću. To nije bila samo moja lična porodica, nego arhetip Porodice, nego nešto veće od svih nas što postoji u svim ljudima. U spoljnom svetu kad otvorim oči pored mene je i dalje ležala Maca. Ponovo sam izašao iz tela, i ovaj put sam se video, video sam scenu gde ležimo ja i Maca jedno pored drugog, vreme se zaustavilo i iz mog tela koje spava i čeka, provirujem ja, mala duša koja tek treba da se rodi, kao biljka kad izađe iz semena i leptir iz gusenice, i nisam bio sam u tome, nešto je već bilo tu i pomagalo mi da napravim prvi korak, da se uzdignem i govorilo mi "ajde, ti to možeš, snaga je već u tebi, već si to uradio hiljadu puta, samo trebaš da je pronađeš, sve što trebaš da postaneš već jesi", i nikakvog osuđivanja nije bilo, već samo podrška i razumevanje i bezuslovna ljubav nečeg većeg od mene, neke sile, duhova predaka koji žive u meni, i ta sila sam isto bio ja, kao roditelj kad uči dete da hoda, a oboje su jedno. I video sam sebe kako hodam pognute glave, umoran i poražen, i video sam se kako ponovo ustajem, stresam prašinu nečistoće sa sebe i uzdižem se, kao plemenito biće uspravno stojim. I video sam Macu kako kao verni saputnik klone kad i ja klonem, i kad se uspravim i ona ponovo zablista u svojoj lepoti i ispuni se srećom.
Nakon što sam primio poruku, ponovo sam se vratio u realnost koja je izgledala kao da je bila pauzirana, ustali smo se, došli sebi i krenuli na pivo i da nešto prezalogajimo, jer osim harmale i pola kartona nismo ništa jeli ceo dan. Prošli smo pored kafića gde dolaze lažni ljudi sa lažnim namerama i seli na po jedno točeno. Trip je već polako prolazio, a ja nikako nisam mogao da nađem reči da objasnim Maci šta sam upravo doživeo, već sam samo nepovezano mlatarao rukama.
Sve je izgledalo kao da je bio san.
Kombinacija je jako interesantna i kategorija za sebe, i ako bi lsd bio vino, a harmala kisela, onda bi ovo bio neki halucinogeni špricer, ni jedno ni drugo, vec neka nova treca stvar.
Jacina tripa je otprilike kao kad bi se bez harmale pojela dupla kolicina elesdea, tako da treba biti oprezan prilikom doziranja.
TRiP: 2,5g harmale + 95ug LSD
Pošto je ovo bio prvi put da isprobavamo nepoznatu kombinaciju poceli smo sa polovinom dosta jakih kartona. Kartoni su bili od 190ug, sasvim dovoljno za rastapanje stvarnosti, tako da smo uzeli po pola u nadi da cemo imati neki lagani trip bez prevelikog ulaženja u dubinu prirode postojanja. Naravno, kao i uvek, svoja očekivanja sam mogao okačiti mačku o rep i prepustiti se još jednom beskompromisnom susretu s Transcedentnim.
Došli smo u grad i slučajno naleteli na žurku na otvorenom za koju nismo znali da se održava, neki tip love parade, didžej je bio postavljen na neku prikolicu s točkovima i cela žurka je išla polako po gradu i menjala lokaciju svakih lapo sata. Pošto nismo imali ništa drugo u planu, i mi smo se pridružili masi dosta pijanih / naduvanih ljudi. Sve je izgledalo kao neko tribal okupljanje. Gledao sam ptice kako lete iznad krovova i cela scena je dobivala neko dodatno mistično značenje, ali još uvek bez pravog tripovanja. Posle sat vremena otprilike, didžeja su odgurali dalje i cela žurka se preselila u sledeću ulicu. Odjednom mi je naišao prvi jači talas.
Bilo je dosta jače nego što sam očekivao, skoro ko da sam pojeo ceo trip od 190ug. Fasade zgrada su počele neugodno da se krive i lelujaju, a lica ljudi da se tope do neprepoznatljivosti. Neki ljudi u blizini su se smejali i zagledali me, a meni je to sve delovalo prestrašno, nisam mogao da se skoncentrišam da razaznam zvukove, muzika se krivila, sve je bilo jako konfuzno. Počeo sam da se znojim, što me je samo uplašilo još više i pomislio sam da se nisam možda otrovao, da sam iskombinovao nešto što ne bi trebalo. Imao sam osećaj da je cela spoljna realnost ustvari lažna i da će se svakog trenutka raspasti. Pogledam Macu, pitam jer joj dobro ili prejako, vidim ni njoj nije svejedno, ona kaže sve okej. Zatvorim oči i pokušam da se opustim i uronim u Trip. Plutam kroz narandžasto. Nije bilo nikakvih oblika, fraktala, samo obrisi i narandžasta boja. Žurka se opet preselila u drugu ulicu, pa smo krenuli i mi, da ne ostanemo sami da se krivimo na ulici. I dalje mi je bio prejak trip, muzika za neizdržatai i morao sam da krenem prema moru da legnem što pre. Hodao sam brzo, a imao sam osećaj kao da stojim u mestu. Gužva bila prevelika, jedva smo se probijali, i dok smo došli do centra ljudi su mi izgledali kao patuljci, duplu niži nego što bi trebali da budu. Stubovi od 30 metara su mi izgledali kao da su moje visine i sve je bilo nesrazmerno.
Seli smo pored jednog stuba i prepustili se drugom talasu koji je polako nailazio. Gledao sam ljude u daljini, dok su za njima ostajali samo tragovi i slika mi se mutila i nestajala. Opet sam utonuo u onaj narandžasti svet gde ne postoji telo, nego samo čista duša. Bio sam jedna duša koja postoji na tom čudnom mestu gde nema ni vremena ni prostora, sam i pomalo uplašen. Pomislio sam instinktivno gde mi je mama, tata, sestre, i nešto mi je odgovorilo i reklo da su svi tu, da je porodica neuništiva, da me svi vole i čuvaju i da se ništa loše ne može desiti. Osetio sam njihovo prisustvo i to mi je donelo veliko olakšanje i sreću. To nije bila samo moja lična porodica, nego arhetip Porodice, nego nešto veće od svih nas što postoji u svim ljudima. U spoljnom svetu kad otvorim oči pored mene je i dalje ležala Maca. Ponovo sam izašao iz tela, i ovaj put sam se video, video sam scenu gde ležimo ja i Maca jedno pored drugog, vreme se zaustavilo i iz mog tela koje spava i čeka, provirujem ja, mala duša koja tek treba da se rodi, kao biljka kad izađe iz semena i leptir iz gusenice, i nisam bio sam u tome, nešto je već bilo tu i pomagalo mi da napravim prvi korak, da se uzdignem i govorilo mi "ajde, ti to možeš, snaga je već u tebi, već si to uradio hiljadu puta, samo trebaš da je pronađeš, sve što trebaš da postaneš već jesi", i nikakvog osuđivanja nije bilo, već samo podrška i razumevanje i bezuslovna ljubav nečeg većeg od mene, neke sile, duhova predaka koji žive u meni, i ta sila sam isto bio ja, kao roditelj kad uči dete da hoda, a oboje su jedno. I video sam sebe kako hodam pognute glave, umoran i poražen, i video sam se kako ponovo ustajem, stresam prašinu nečistoće sa sebe i uzdižem se, kao plemenito biće uspravno stojim. I video sam Macu kako kao verni saputnik klone kad i ja klonem, i kad se uspravim i ona ponovo zablista u svojoj lepoti i ispuni se srećom.
Nakon što sam primio poruku, ponovo sam se vratio u realnost koja je izgledala kao da je bila pauzirana, ustali smo se, došli sebi i krenuli na pivo i da nešto prezalogajimo, jer osim harmale i pola kartona nismo ništa jeli ceo dan. Prošli smo pored kafića gde dolaze lažni ljudi sa lažnim namerama i seli na po jedno točeno. Trip je već polako prolazio, a ja nikako nisam mogao da nađem reči da objasnim Maci šta sam upravo doživeo, već sam samo nepovezano mlatarao rukama.
Sve je izgledalo kao da je bio san.