moji crni dani (kao srednja skola)
Postano: 24.06.2010, 00:51
zanima me utisak, kakav god da je. i eto, neka ovo bude moj mali doprinos svemu ovome.. ma cemu god 
...........
Sa verom u poverenje
i noc
pocinje ovaj ciklus prica
gde svaka od njih
ima
svoj malo dalji pocetak
i jos blizi kraj!
Reci tamo znace
nalicjem
(mracnije nego ovamo)
I odnesu nam uvek vise
od onog
cega smo bili spremni da damo...
............
po noci se dalje stize.
a ono daleko je
od blizine nam blize.
.............
Pomerajuci glavu izbegavam sadrzaj jedne kise.
Gledam uvis, kroz maglinu da se probijem,
al taj pogled ne doseze...
Njena mlecnost lagano muci me.
Ta krasota, koju ne bih smeo da upijem.
I sada, vec poremecen,
osecam kapi
i potoke nezno niz svoje lice…
Krupne tople kapi kako mi se slivaju niz lice.
No zedj jos uvek gori... (u srcu je!)
I ja umirem...
Maglina iznenada provaljuje,
potapa potrebe.
Ugodno tonem...
Kao da nestajem.
..........
Moje oci, kojima ne razumem uvek znacenje,
imaju neceg otrovnog u sebi.
Pitam se da li znaju nesto sto ja ne znam?
Sta li sve vide dok se pod kapcima u mom mraku odmaraju?
Ne govore nista, mada vise ni ne znam da li zelim da znam ista.
Samo primecujem da izdaju ljudima nepoverenje,
i jebu mi vec izjebane odnose sa njima.
..........
Srecno, ziveo sam nekada sa jednom zenom negde daleko, suvise daleko negde...
Ziveli smo u svetu gde vlada ljubicasto u plavom. Tamo gde se svakog dana slavi Bozic!
Dozivljavao sam je kao more svetlosti zvezda u vrtoglavici, iz svemira... Ona je bila moja ljubav, moja tajanstvenost, moja neizrecivost.....
No jednog dana sve se promenilo, i mi smo odjednom prestali da tugujemo zajedno.
Od tada mi se cini da ja vise nikada necu biti srecan dok tugujem. A ako je nesto vredno suza, to je svakako tuga bez srece.
Zar prepoznati prokletstvo svoje ne znaci veliko upoznati sebe? – kao kada dete po prvi put stvarno oseti da i ono jednog dana mora da umre.
..........
Drazi nezemaljskog umiranja
Osecamo promene u nasim cudno iskrivljenim glavama...
– onaj smer gde se nista ne zavrsava!
Sladunjavo nebo u noci bez mraka
Gde Ti i ja vidimo crnu svetlost,
Osecamo slobodu i ljubav....
Zivimo nasu decu rodjenu
i izgubljenu u Tisini.
...........
Kad posmatram sebe
tudjim ocima.....
Kao u ogledalu,
da izaziva strah.
Kao da sanjam,
i razotkrijem i sumu!
Kao na samrti...
i gle!
Da osetim duboko skrivenu
radost
u trulim korenima njihovim.
muka mi je....
............
Vetrova kisa
Trube opet zatrubile!
Glasno mumlale kroz bakarne luftove
o prolaznosti,
dok sam se ja klikerima igrao sa svojim drugovima
koje nisam mogao da prepoznam u blatu...
Ili ih je vetar oduvao, ili..............
Misljenje ostalo, a stvarnost sa vetrom za ruku.
Bilo je krajnje vreme da se poseje ljubav,
i mi se rodismo........
... pa, je li bogata zetva??
.........
Neretko,
jednakom ispunjenoscu krasno, krasno! oludjeni mi smo;
kao kasnije – od teske praznine u nama, pak – duboko omalaksali...
A ponekad i razljuceni zbog te gnusne i sramne prevare!
Sve ima dva kraja, a tako i ja...
Na srecu
, i nesrecu 
.
.........
...za trenutak, samo, uleteo sam u kucu, gde me docekao neki ustajali malo hladniji vazduh, mirisao na duvanski dim i parfem, konstatovao svog brata kako lezi u krevetu, i spava il se izmotava, i brzo uzeo hartije poletevsi nazad, da dodjem u upravo ovo sto sada osecam...
I evo me, u dvoristu sam.
Sve je mirno i tiho, kao mrtvo. Toplo prolece, i nebo kako mu dolikuje. Vedro i kasno poslepodne, no trebace jos vremana da i svetla sasvim nestane.
Pokatkad zatreperi lisce i cvetovi kajsije, koja pored mene, evo, deli isto misljenje...
Dugo vremena, vec, nisam cuo covecji glas. Tek priguseno, radio i ves masina se oglasavaju, blago obletanje muva osa pcela, dozivanje psa iz neke ulice kao daleko od moje, i krilima tupi udari golubova, negde dosta izvise i iza moje glave. I sve to, kao pojedinacno, u kratke i sve slabije izdisaje...
Postajem osetljiviji na prostor tisine koji iza svega toga polako, ali sigurno postaje...
..........
Po zidovima naseg dvorista od betona,
po smezuranim i budjavim stabalcima tamo
jureci natmureno i u skokovima
neuhvatljive senke cesto se pojavljuju
– i nestaju
cim pokrenem glavu da odgledam
tu mrsavu igru pogrbljenih, odrpanih,
dugackih usiju, obraza specenih.
..........
U hladnoj vodi
sa cvetovima
od snega
na glavi
U ljubicasto
sivoj noci
bliske njoj!
tisine
koja plavi
.........
Sustize me sopstvena senka
i pokriva nezno
lukavo
Sa korakom velikog vladara
zagonetki –
u toj pomami
i smelom zatisju straha
otvaraju nam se svakojaki putevi...
I polako pocinju odisati mojim mirisima
.........
Grlo mi gori....
Od nekih nakupljenih dozivljaja svake vrste.
Hocu krevet sa nekom zenom!
Kazem, hocu meso sa mojim zubima...
Jednu zenu sa mnom i mojim ludima!
Draz od koje osecanja u meni vriste unezverena.
...........
Postoji jedna rupa u dnu moje sobe.
Tu sam rupu ogradio jastucima ne bih li je sacuvao od znatizeljnih pogleda onih koji dolaze.
Ponekad otuda cujem nesto nalik na pistanje, kao bistro limeno proticanje zvukova...
Medjutim, odnekud znam da je to zabranjeno slusati,
jer u tom slusanju slute se moguca ostecenja stabilnosti;
i tada malo fali da se nesto otkine, i da se ludilo naprosto dogodi.
Te frekvencije, ako su ucestale, u najmanju ruku pokvare komunikaciju izmedju sveta van i onoga u nama.
Obgrle nas opnom koja svemu sta kroz nju prodje izopaci smisao, iskrivi znacenje.
Ta rupa, ako vec hocete da znate, cini jedan nezdravi barok, i jedino ludi umeju to da dozive...
(dakle?)
..........
postojanja
Decu svoju u sebi zakopavam.
Prepun umrlih svoje krvi.
Jedna jesen u drevnoj sumi.
Jedan ja, sa hiljadu smrti!
...........
Koliko god to ne zvucalo kao moguce, ipak mislim da je tako. I opet, toliko ludosti na ovom svetu, i sa toliko se krajnje cudnih i izopacenih stvari susrecemo, da uopste ne vidim zasto se i ova stvar ne bi uzela kao nesto sto, iako nama mozda nije pojmljivo, ima prava na sansu za neko stvarno postojanje.
Naime, primetio sam da pojedini preosetljivi ljudi, koji osete muku i bruku ovog zivota mnogo pre ostalih njihovih godina, jos i na portretima iz detinjstva izgledaju nekako matoro, kao umorno, sa pokojim ozbiljnim crtama lica i pogledom koji svakako nije svojstven deci, bez obzira na to sa kakvim se izrazom lica predstavljaju. Hocu reci da se jos i u tim prvim godinama njihovog zivota odaje, ili moze bar naslutiti njihova sudbina cim pogledamo neku od slika na kojima se ta deca, onako nepomicna i nema, u svom pravom svetlu (ili mraku?) pojavljuju... Ne znam da li to ona zrace nekom energijom koju foto aparat ne moze da konstatuje vec to jedino slikar oseca, ili je to samo njegova neumesnost, ili neka mracna fantazija – i moja naivnost?
...........
-Gasimo svecu, pa osecamo
kako izgubljeno mirise mraku.
Je l’ mracno?
Da! – u pocetku nejasno;
kasnije, mi mrakom progledasmo...
Gladni progutasmo proslost,
i najzad
otrova nas pepeo.
(o svakom poredjenju sa njenim ocima
bilo bi neposteno govoriti)
Mnoge price govore o sposobnosti
mraka da stvari
ucini podnosljivijim.
Ali kad ni vosak vise ne mirise,
Jedan kraj cu dakle da napisem.
-U mutnom mraku, tisini mracnoj...
Ovim ogledalom poznajem se lako.
Tek mrakom duboko,
(onde gde uvek je budno!)
divlja svetlost sapuce nam naopako...
-Mnoge price govore o sposobnosti
mraka da stvari
ucini podnosljivijim.
Dok na ovom suncu
ja se samog sebe
stidim.
............
Crno i plavo, i ponovo sam,
umrlim ulicama detetom koracam.
Osecam vetar kako mi odnosi pesmu.
Vetar sto donosi kisu, i daje zaborav.
Duboko, duboko sada spavam,
napustam dan.
S novim pocetkom,
i dalek i beskrajan!
..........
Sobom polumrak.
Zavesa crvena.
I ja, u polusvesti,
cujem violinu,
pratim pijano pevanje
kao u ciganina...
..........
Onamo gde sunce zalazi
ja poslednji zrak upijam.
Jer tamo!
(odakle svetlost odlazi)
eno me! – mirno pocivam.
...........
pesma sa b.b.
Mravi
i avioni...
umorni vetar.
i jedva!
(za ledjima)
neki zvizduci
u daljini.
Moj kraj
u dnu...
Park!
njenom spavanju
u blizini.
Snovi njeni
su putevi
kao nesto sto ce biti...
kao sunce
kad prestane da se radja.
kao vetar
koji ruznim sapatom
budi...
..........
Slusamo pesmu
kako peva o nama.
Proslost se vratila,
i krug se nastavlja.
Dalja, to je danas.
Bliza, to ce biti sutra.
............
Sedeo sam, pa onda video tek kako se lagano njisem.
Trup mi se pomerao tamo – amo dopiruci cak do stola i vracajuci se nazad, dok je ostali deo tela ostajao nepomican, kao prikucan za stolicu.
Nesto shvatih, al bio sam umoran...
I tada, i iznenada, tup i kao dalek, al sve blizi i ostriji bol osetim u nosu,
koji je za delic trenutka cini mi se prozujao celim mojim telom – kao neki dosadni glasnik koji donosi lose vesti –
opominjuci me da ne zaboravim gde sam i ciji sam.
Onda otvorih oci, i mene nestade iz vida.
Ukus sopstvene krvi bio je pravi.
.............
Sumanuto, u trenutku ovih reci jedno saznanje neuhvatljivo bezi...
Kakvim nas to strahom zarazava zujanje dzinovskih komaraca, prgavih kljunova i zle naravi?...
Vrucina, gde se otrov podgreva ispod svakog znoja, unutar svake biti;
i polumrak, i mucnina ove opake bubasvaba-groznice...
Ali, zar je sada zaista neophodna istina jednog ludaka..(?)
............
Ostacu
dok ne zaklopis oci
spremna za novi san
Poslednji
u ovoj naopakoj noci
ostacu da se naginjem
da bdim
od bubasvaba i zmija
da te cuvam
.............
Ispadaju mi maske sa lica.
Pred ogledalom,
uznemirenom muzikom nekom,
iskacu kao tikovi.
I ja brojim, i brojim, al ne ide.
Jer neku preskocim, progutam,
pa se znojim,
pred sobom –
kao pred uciteljicom da stojim...
(sudijom?)
............
Za mackama sam i ja jurcao kao mali
(kao nedorastali predstavnik sebe)
Sa nekom tihom jezom u srcu,
i ukrucenim kurcem u gacama.
U lov, a i sam gonjen lovom.
Za onim macjim placom...
Zenstvenim?!
Zenstvenim, kao...
............
Bila je sve ono sto u stvari nije imala.
I ta prazna tezina, kao privid njene moci,
samu moc je u sebi nosila.
Bio je to stvarni odsjaj
nekog tajanstvenog faraona.
I kada bi iz njenih ruku bilo,
bojim se da ni smrt ne bih odbio.
Tako je glasila moja sloboda.
.............
Tisina.
Svi, reklo bi se, bezbrizno spavaju, i jos jedino ja cujem uspavljujucu jednolicnost naseg starog budilnika. Nisam siguran je li ovo kroz polusan osluskujem otkucaje kazaljke, kao puka naknada za snove, ili sam prosto budan. Mrak u meni i svuda oko mene. Tmina pokriva i ispunjuje svaki delic nase sobe. Moja mladja sestra je zaspala pribijena uz mene, i sada mogu da osetim miris njene vlazne koze. Udisem njen izdisani vazduh i osecam otkucaje njenog srca. Verovatno ima ruzne snove, razmisljam, kad joj srce ovako uznemireno lupa. Mozda sanja vukove, vestice ili ruzne klovnove. Ali ja je ne budim. Ne budim je, jer volim kada osecam njeno srce na svojim grudima.
Jedino valjda bubasvabe u ovo doba noci ne spavaju.
Jedna buba je nekud krenula. Hoda necujno tepihom nase sobe, razmisljam... Uputila se prema krevetu. Malo zatim, stala je, i ostala tako nepomicna nekoliko trenutaka u nedoumici. Najposle je zavrtela glavom, okrenula nezgrapno svoj glomazni trup, i krenula nazad. Otisla je u pravcu odakle je i dosla. Mozda je bila zaduzena da proveri da li svi spavaju, i, ako je tako, mozda je primetila da ja ne spavam. Ako nije, bice da je otisla da obavesti ostale bubasvabe o smrti mene i moje sestre.
Bube nikada ne spavaju. One ne znaju za spavanje, mislim; i svaka nepaznja njima moze doneti smrt. To je zivot bez imalo spokojstva, razmisljam...
U svakom slucaju, veceras ja nisam ubio ni jednu bubasvabu.
Ali zalost ne dolazi otuda....
Mozda ja ipak samo sanjam?
Svejedno, ima jos vremena. Ova noc ce biti duga.
...............
Sve i otkad: ja sam tamo, ja sam ovuda... Jesi primetila??
A zapravo, samo pokusavam da ugrabim malo mira za svoje nemire.
Hocu tebe, i onda, i jos jednom, i opet!...
Jer ti si Ta koja cini da se zamislim,
i grubo nateram sebe da se potrudim da osetim da li sanjam... – da shvatim da ne sanjam.
I ko bi rekao? – jer mnogo je vestica jahalo pod mojim nocnim haljinama.
Mnogo je bilo njih kojih nije ni postojalo.
............
Umoran sam, a jedva bih se uspavao.
Kao neka baba sam ukorenio se pored prozora, pa posmatram.
Kao braon, tako greje ova scucurenost.
A vatra krklja u cubetu uznemireno.
Siguran znak da odnekud nije sigurno,
al sada sve dalje, vec daleko...
............
I sta bismo mi bez nas, pitam ja tebe?
Pa, ne znam...
Kako to – ne znas?
E sad cu saznati, momenat samo...
................................
...........
Ljubicasta soba, vrela noc
Sumanuto pijana glava
moja nepouzdana moc
Mlekom plivanje,
i celivanje!
A ono tek sto sam ustao
pomislih da cu izgoreti
plamenom, izgubiti se
Sasvim nestati.
.............
Predstojeca noc
Danasnji dan nije ustao.
Jutro je bilo umorno,
popodne je vec zaspalo.
Mi vece mrakom docekujemo.
Dok ona, brzim pokretima
vezuje prste o stolu...
nestrpljiva
...........
Ona odlaze svoj zivot – tako je rekla.
Postojanje je sadrzano po kutijicama,
rukopisima,
nekim tamo fiokama
(koje ne zastarevaju)
i ostalim proslostima
svakojakih boja i mirisa.
Ona ne zivi ovde.
I svako odsustvo moje,
s vremena na vreme,
podseti me na tu ljubav
koja tako vesto odoleva
prolaznosti...
Danima koje sminkaju noci.
Vremenu, u toliko smislova.
To je jedna vedra ljubav...
Puna neba!
Sobom potpuna.
............
U klackalici... dimljena lula, vazduhom... crni plisani sesir...
Drzeci u rukama stare neke novine, trazim na poslednjim stranama – onamo medju cituljama – svoje ime i prezime, nadajuci se (ipak) da cu pored toga pronaci jos i svoju sliku, sto bi me vise obradovalo, jer sam uveren da bi to umanjilo bol celoj stvari.
Uvek je na tim slikama izbijao iz mene neki nepokolebljivi optimizam; a, eto, sa tim i tako sam i u smrt otisao.
Uostalom, bio sam i lep covek
............
Sneg prati osmeh...
Prostorom zvonkih pahulja,
sa neba, a niotkuda...
Tom melodijom
za koju dosad sam drzao da postoji
ali bezivotno,
zalazim pored klackalica, ljuljaski, tobogana.
Uzivam u beskrajno svetlucavoj radosti dece
koja se i ne sluteci, igraju...
...........
Tako u nekom ritmu
onaj staracki umor nadodje,
nahrani se,
pa odleti...
I ostavi mi samo kosti.
Iako dobro zna da ne volim bas da glodjem...
...........
Nestalna,
nekom cudnom igrom.
A zrela kao zmija.
da prokljucalim staklom!
(otrovom svojih ugriza)
brizno
i pozudno me uvija...
Uzima za svoga sina.
............
Gledao sam je sa divljenjem, i zaljubljeno! – kao na prvi pogled...
Kada bi me upitali zasto, ne bih umeo da vam odgovorim a da pritom budem siguran da vas nisam zabusio odgovorom.
Mislim da su u meni tada preovladala ona osecanja cijim sam se mogucnostima, davno ja, jos u proslom zivotu, zavaravao – drogirajuci svoje skrivene zelje. Tako silna u tom svom neodoljivom otrovu, bila su apsolutno nadzemaljska!
Gledao sam je sa zadovoljstvom... osecajuci mrtvaka kako se budi, ustaje u meni, i dise umesto mene. Bio sam povratio jednu davno zaboravljenu svoju licnost, i setio se, pomalo uplasen, njene ljubavi.
Imala je sve ono za cim sam zudeo. Mesecima koji su se odrazili na meni kao godine, u vremenu kada sam prozivljavao raznobojne zivote.
Setio sam se svih neizrecenih reci koje sam tada imao reci; ukusa svake misli, zelje, i uzdrzavanja...
...........
Sa verom u poverenje
i noc
pocinje ovaj ciklus prica
gde svaka od njih
ima
svoj malo dalji pocetak
i jos blizi kraj!
Reci tamo znace
nalicjem
(mracnije nego ovamo)
I odnesu nam uvek vise
od onog
cega smo bili spremni da damo...
............
po noci se dalje stize.
a ono daleko je
od blizine nam blize.
.............
Pomerajuci glavu izbegavam sadrzaj jedne kise.
Gledam uvis, kroz maglinu da se probijem,
al taj pogled ne doseze...
Njena mlecnost lagano muci me.
Ta krasota, koju ne bih smeo da upijem.
I sada, vec poremecen,
osecam kapi
i potoke nezno niz svoje lice…
Krupne tople kapi kako mi se slivaju niz lice.
No zedj jos uvek gori... (u srcu je!)
I ja umirem...
Maglina iznenada provaljuje,
potapa potrebe.
Ugodno tonem...
Kao da nestajem.
..........
Moje oci, kojima ne razumem uvek znacenje,
imaju neceg otrovnog u sebi.
Pitam se da li znaju nesto sto ja ne znam?
Sta li sve vide dok se pod kapcima u mom mraku odmaraju?
Ne govore nista, mada vise ni ne znam da li zelim da znam ista.
Samo primecujem da izdaju ljudima nepoverenje,
i jebu mi vec izjebane odnose sa njima.
..........
Srecno, ziveo sam nekada sa jednom zenom negde daleko, suvise daleko negde...
Ziveli smo u svetu gde vlada ljubicasto u plavom. Tamo gde se svakog dana slavi Bozic!
Dozivljavao sam je kao more svetlosti zvezda u vrtoglavici, iz svemira... Ona je bila moja ljubav, moja tajanstvenost, moja neizrecivost.....
No jednog dana sve se promenilo, i mi smo odjednom prestali da tugujemo zajedno.
Od tada mi se cini da ja vise nikada necu biti srecan dok tugujem. A ako je nesto vredno suza, to je svakako tuga bez srece.
Zar prepoznati prokletstvo svoje ne znaci veliko upoznati sebe? – kao kada dete po prvi put stvarno oseti da i ono jednog dana mora da umre.
..........
Drazi nezemaljskog umiranja
Osecamo promene u nasim cudno iskrivljenim glavama...
– onaj smer gde se nista ne zavrsava!
Sladunjavo nebo u noci bez mraka
Gde Ti i ja vidimo crnu svetlost,
Osecamo slobodu i ljubav....
Zivimo nasu decu rodjenu
i izgubljenu u Tisini.
...........
Kad posmatram sebe
tudjim ocima.....
Kao u ogledalu,
da izaziva strah.
Kao da sanjam,
i razotkrijem i sumu!
Kao na samrti...
i gle!
Da osetim duboko skrivenu
radost
u trulim korenima njihovim.
muka mi je....
............
Vetrova kisa
Trube opet zatrubile!
Glasno mumlale kroz bakarne luftove
o prolaznosti,
dok sam se ja klikerima igrao sa svojim drugovima
koje nisam mogao da prepoznam u blatu...
Ili ih je vetar oduvao, ili..............
Misljenje ostalo, a stvarnost sa vetrom za ruku.
Bilo je krajnje vreme da se poseje ljubav,
i mi se rodismo........
... pa, je li bogata zetva??
.........
Neretko,
jednakom ispunjenoscu krasno, krasno! oludjeni mi smo;
kao kasnije – od teske praznine u nama, pak – duboko omalaksali...
A ponekad i razljuceni zbog te gnusne i sramne prevare!
Sve ima dva kraja, a tako i ja...
Na srecu
, i nesrecu ..........
...za trenutak, samo, uleteo sam u kucu, gde me docekao neki ustajali malo hladniji vazduh, mirisao na duvanski dim i parfem, konstatovao svog brata kako lezi u krevetu, i spava il se izmotava, i brzo uzeo hartije poletevsi nazad, da dodjem u upravo ovo sto sada osecam...
I evo me, u dvoristu sam.
Sve je mirno i tiho, kao mrtvo. Toplo prolece, i nebo kako mu dolikuje. Vedro i kasno poslepodne, no trebace jos vremana da i svetla sasvim nestane.
Pokatkad zatreperi lisce i cvetovi kajsije, koja pored mene, evo, deli isto misljenje...
Dugo vremena, vec, nisam cuo covecji glas. Tek priguseno, radio i ves masina se oglasavaju, blago obletanje muva osa pcela, dozivanje psa iz neke ulice kao daleko od moje, i krilima tupi udari golubova, negde dosta izvise i iza moje glave. I sve to, kao pojedinacno, u kratke i sve slabije izdisaje...
Postajem osetljiviji na prostor tisine koji iza svega toga polako, ali sigurno postaje...
..........
Po zidovima naseg dvorista od betona,
po smezuranim i budjavim stabalcima tamo
jureci natmureno i u skokovima
neuhvatljive senke cesto se pojavljuju
– i nestaju
cim pokrenem glavu da odgledam
tu mrsavu igru pogrbljenih, odrpanih,
dugackih usiju, obraza specenih.
..........
U hladnoj vodi
sa cvetovima
od snega
na glavi
U ljubicasto
sivoj noci
bliske njoj!
tisine
koja plavi
.........
Sustize me sopstvena senka
i pokriva nezno
lukavo
Sa korakom velikog vladara
zagonetki –
u toj pomami
i smelom zatisju straha
otvaraju nam se svakojaki putevi...
I polako pocinju odisati mojim mirisima
.........
Grlo mi gori....
Od nekih nakupljenih dozivljaja svake vrste.
Hocu krevet sa nekom zenom!
Kazem, hocu meso sa mojim zubima...
Jednu zenu sa mnom i mojim ludima!
Draz od koje osecanja u meni vriste unezverena.
...........
Postoji jedna rupa u dnu moje sobe.
Tu sam rupu ogradio jastucima ne bih li je sacuvao od znatizeljnih pogleda onih koji dolaze.
Ponekad otuda cujem nesto nalik na pistanje, kao bistro limeno proticanje zvukova...
Medjutim, odnekud znam da je to zabranjeno slusati,
jer u tom slusanju slute se moguca ostecenja stabilnosti;
i tada malo fali da se nesto otkine, i da se ludilo naprosto dogodi.
Te frekvencije, ako su ucestale, u najmanju ruku pokvare komunikaciju izmedju sveta van i onoga u nama.
Obgrle nas opnom koja svemu sta kroz nju prodje izopaci smisao, iskrivi znacenje.
Ta rupa, ako vec hocete da znate, cini jedan nezdravi barok, i jedino ludi umeju to da dozive...
(dakle?)
..........
postojanja
Decu svoju u sebi zakopavam.
Prepun umrlih svoje krvi.
Jedna jesen u drevnoj sumi.
Jedan ja, sa hiljadu smrti!
...........
Koliko god to ne zvucalo kao moguce, ipak mislim da je tako. I opet, toliko ludosti na ovom svetu, i sa toliko se krajnje cudnih i izopacenih stvari susrecemo, da uopste ne vidim zasto se i ova stvar ne bi uzela kao nesto sto, iako nama mozda nije pojmljivo, ima prava na sansu za neko stvarno postojanje.
Naime, primetio sam da pojedini preosetljivi ljudi, koji osete muku i bruku ovog zivota mnogo pre ostalih njihovih godina, jos i na portretima iz detinjstva izgledaju nekako matoro, kao umorno, sa pokojim ozbiljnim crtama lica i pogledom koji svakako nije svojstven deci, bez obzira na to sa kakvim se izrazom lica predstavljaju. Hocu reci da se jos i u tim prvim godinama njihovog zivota odaje, ili moze bar naslutiti njihova sudbina cim pogledamo neku od slika na kojima se ta deca, onako nepomicna i nema, u svom pravom svetlu (ili mraku?) pojavljuju... Ne znam da li to ona zrace nekom energijom koju foto aparat ne moze da konstatuje vec to jedino slikar oseca, ili je to samo njegova neumesnost, ili neka mracna fantazija – i moja naivnost?
...........
-Gasimo svecu, pa osecamo
kako izgubljeno mirise mraku.
Je l’ mracno?
Da! – u pocetku nejasno;
kasnije, mi mrakom progledasmo...
Gladni progutasmo proslost,
i najzad
otrova nas pepeo.
(o svakom poredjenju sa njenim ocima
bilo bi neposteno govoriti)
Mnoge price govore o sposobnosti
mraka da stvari
ucini podnosljivijim.
Ali kad ni vosak vise ne mirise,
Jedan kraj cu dakle da napisem.
-U mutnom mraku, tisini mracnoj...
Ovim ogledalom poznajem se lako.
Tek mrakom duboko,
(onde gde uvek je budno!)
divlja svetlost sapuce nam naopako...
-Mnoge price govore o sposobnosti
mraka da stvari
ucini podnosljivijim.
Dok na ovom suncu
ja se samog sebe
stidim.
............
Crno i plavo, i ponovo sam,
umrlim ulicama detetom koracam.
Osecam vetar kako mi odnosi pesmu.
Vetar sto donosi kisu, i daje zaborav.
Duboko, duboko sada spavam,
napustam dan.
S novim pocetkom,
i dalek i beskrajan!
..........
Sobom polumrak.
Zavesa crvena.
I ja, u polusvesti,
cujem violinu,
pratim pijano pevanje
kao u ciganina...
..........
Onamo gde sunce zalazi
ja poslednji zrak upijam.
Jer tamo!
(odakle svetlost odlazi)
eno me! – mirno pocivam.
...........
pesma sa b.b.
Mravi
i avioni...
umorni vetar.
i jedva!
(za ledjima)
neki zvizduci
u daljini.
Moj kraj
u dnu...
Park!
njenom spavanju
u blizini.
Snovi njeni
su putevi
kao nesto sto ce biti...
kao sunce
kad prestane da se radja.
kao vetar
koji ruznim sapatom
budi...
..........
Slusamo pesmu
kako peva o nama.
Proslost se vratila,
i krug se nastavlja.
Dalja, to je danas.
Bliza, to ce biti sutra.
............
Sedeo sam, pa onda video tek kako se lagano njisem.
Trup mi se pomerao tamo – amo dopiruci cak do stola i vracajuci se nazad, dok je ostali deo tela ostajao nepomican, kao prikucan za stolicu.
Nesto shvatih, al bio sam umoran...
I tada, i iznenada, tup i kao dalek, al sve blizi i ostriji bol osetim u nosu,
koji je za delic trenutka cini mi se prozujao celim mojim telom – kao neki dosadni glasnik koji donosi lose vesti –
opominjuci me da ne zaboravim gde sam i ciji sam.
Onda otvorih oci, i mene nestade iz vida.
Ukus sopstvene krvi bio je pravi.
.............
Sumanuto, u trenutku ovih reci jedno saznanje neuhvatljivo bezi...
Kakvim nas to strahom zarazava zujanje dzinovskih komaraca, prgavih kljunova i zle naravi?...
Vrucina, gde se otrov podgreva ispod svakog znoja, unutar svake biti;
i polumrak, i mucnina ove opake bubasvaba-groznice...
Ali, zar je sada zaista neophodna istina jednog ludaka..(?)
............
Ostacu
dok ne zaklopis oci
spremna za novi san
Poslednji
u ovoj naopakoj noci
ostacu da se naginjem
da bdim
od bubasvaba i zmija
da te cuvam
.............
Ispadaju mi maske sa lica.
Pred ogledalom,
uznemirenom muzikom nekom,
iskacu kao tikovi.
I ja brojim, i brojim, al ne ide.
Jer neku preskocim, progutam,
pa se znojim,
pred sobom –
kao pred uciteljicom da stojim...
(sudijom?)
............
Za mackama sam i ja jurcao kao mali
(kao nedorastali predstavnik sebe)
Sa nekom tihom jezom u srcu,
i ukrucenim kurcem u gacama.
U lov, a i sam gonjen lovom.
Za onim macjim placom...
Zenstvenim?!
Zenstvenim, kao...
............
Bila je sve ono sto u stvari nije imala.
I ta prazna tezina, kao privid njene moci,
samu moc je u sebi nosila.
Bio je to stvarni odsjaj
nekog tajanstvenog faraona.
I kada bi iz njenih ruku bilo,
bojim se da ni smrt ne bih odbio.
Tako je glasila moja sloboda.
.............
Tisina.
Svi, reklo bi se, bezbrizno spavaju, i jos jedino ja cujem uspavljujucu jednolicnost naseg starog budilnika. Nisam siguran je li ovo kroz polusan osluskujem otkucaje kazaljke, kao puka naknada za snove, ili sam prosto budan. Mrak u meni i svuda oko mene. Tmina pokriva i ispunjuje svaki delic nase sobe. Moja mladja sestra je zaspala pribijena uz mene, i sada mogu da osetim miris njene vlazne koze. Udisem njen izdisani vazduh i osecam otkucaje njenog srca. Verovatno ima ruzne snove, razmisljam, kad joj srce ovako uznemireno lupa. Mozda sanja vukove, vestice ili ruzne klovnove. Ali ja je ne budim. Ne budim je, jer volim kada osecam njeno srce na svojim grudima.
Jedino valjda bubasvabe u ovo doba noci ne spavaju.
Jedna buba je nekud krenula. Hoda necujno tepihom nase sobe, razmisljam... Uputila se prema krevetu. Malo zatim, stala je, i ostala tako nepomicna nekoliko trenutaka u nedoumici. Najposle je zavrtela glavom, okrenula nezgrapno svoj glomazni trup, i krenula nazad. Otisla je u pravcu odakle je i dosla. Mozda je bila zaduzena da proveri da li svi spavaju, i, ako je tako, mozda je primetila da ja ne spavam. Ako nije, bice da je otisla da obavesti ostale bubasvabe o smrti mene i moje sestre.
Bube nikada ne spavaju. One ne znaju za spavanje, mislim; i svaka nepaznja njima moze doneti smrt. To je zivot bez imalo spokojstva, razmisljam...
U svakom slucaju, veceras ja nisam ubio ni jednu bubasvabu.
Ali zalost ne dolazi otuda....
Mozda ja ipak samo sanjam?
Svejedno, ima jos vremena. Ova noc ce biti duga.
...............
Sve i otkad: ja sam tamo, ja sam ovuda... Jesi primetila??
A zapravo, samo pokusavam da ugrabim malo mira za svoje nemire.
Hocu tebe, i onda, i jos jednom, i opet!...
Jer ti si Ta koja cini da se zamislim,
i grubo nateram sebe da se potrudim da osetim da li sanjam... – da shvatim da ne sanjam.
I ko bi rekao? – jer mnogo je vestica jahalo pod mojim nocnim haljinama.
Mnogo je bilo njih kojih nije ni postojalo.
............
Umoran sam, a jedva bih se uspavao.
Kao neka baba sam ukorenio se pored prozora, pa posmatram.
Kao braon, tako greje ova scucurenost.
A vatra krklja u cubetu uznemireno.
Siguran znak da odnekud nije sigurno,
al sada sve dalje, vec daleko...
............
I sta bismo mi bez nas, pitam ja tebe?
Pa, ne znam...
Kako to – ne znas?
E sad cu saznati, momenat samo...
................................
...........
Ljubicasta soba, vrela noc
Sumanuto pijana glava
moja nepouzdana moc
Mlekom plivanje,
i celivanje!
A ono tek sto sam ustao
pomislih da cu izgoreti
plamenom, izgubiti se
Sasvim nestati.
.............
Predstojeca noc
Danasnji dan nije ustao.
Jutro je bilo umorno,
popodne je vec zaspalo.
Mi vece mrakom docekujemo.
Dok ona, brzim pokretima
vezuje prste o stolu...
nestrpljiva
...........
Ona odlaze svoj zivot – tako je rekla.
Postojanje je sadrzano po kutijicama,
rukopisima,
nekim tamo fiokama
(koje ne zastarevaju)
i ostalim proslostima
svakojakih boja i mirisa.
Ona ne zivi ovde.
I svako odsustvo moje,
s vremena na vreme,
podseti me na tu ljubav
koja tako vesto odoleva
prolaznosti...
Danima koje sminkaju noci.
Vremenu, u toliko smislova.
To je jedna vedra ljubav...
Puna neba!
Sobom potpuna.
............
U klackalici... dimljena lula, vazduhom... crni plisani sesir...
Drzeci u rukama stare neke novine, trazim na poslednjim stranama – onamo medju cituljama – svoje ime i prezime, nadajuci se (ipak) da cu pored toga pronaci jos i svoju sliku, sto bi me vise obradovalo, jer sam uveren da bi to umanjilo bol celoj stvari.
Uvek je na tim slikama izbijao iz mene neki nepokolebljivi optimizam; a, eto, sa tim i tako sam i u smrt otisao.
Uostalom, bio sam i lep covek
............
Sneg prati osmeh...
Prostorom zvonkih pahulja,
sa neba, a niotkuda...
Tom melodijom
za koju dosad sam drzao da postoji
ali bezivotno,
zalazim pored klackalica, ljuljaski, tobogana.
Uzivam u beskrajno svetlucavoj radosti dece
koja se i ne sluteci, igraju...
...........
Tako u nekom ritmu
onaj staracki umor nadodje,
nahrani se,
pa odleti...
I ostavi mi samo kosti.
Iako dobro zna da ne volim bas da glodjem...
...........
Nestalna,
nekom cudnom igrom.
A zrela kao zmija.
da prokljucalim staklom!
(otrovom svojih ugriza)
brizno
i pozudno me uvija...
Uzima za svoga sina.
............
Gledao sam je sa divljenjem, i zaljubljeno! – kao na prvi pogled...
Kada bi me upitali zasto, ne bih umeo da vam odgovorim a da pritom budem siguran da vas nisam zabusio odgovorom.
Mislim da su u meni tada preovladala ona osecanja cijim sam se mogucnostima, davno ja, jos u proslom zivotu, zavaravao – drogirajuci svoje skrivene zelje. Tako silna u tom svom neodoljivom otrovu, bila su apsolutno nadzemaljska!
Gledao sam je sa zadovoljstvom... osecajuci mrtvaka kako se budi, ustaje u meni, i dise umesto mene. Bio sam povratio jednu davno zaboravljenu svoju licnost, i setio se, pomalo uplasen, njene ljubavi.
Imala je sve ono za cim sam zudeo. Mesecima koji su se odrazili na meni kao godine, u vremenu kada sam prozivljavao raznobojne zivote.
Setio sam se svih neizrecenih reci koje sam tada imao reci; ukusa svake misli, zelje, i uzdrzavanja...
hvala na djeljenju!
i dosta toga zrtvovao.. mada drage volje 
jbg, kad zagusti mora da se lecis na najbolji moguci nacin 
