Pa nije mi bitno zato što ne ishod života na zemlji ne shvaćam osobno nego prihvaćam kako god se odvije. Možda je to svojevrsni obrambeni mehanizam od stresa i razočarenja, ali jednostavno, ako na nešto ne mogu utjecati i ne zamaram se s tim. Ako nešto mogu promijeniti na bolje, onda tako i napravim, ili se barem dam sve od sebe.
Stvari nikada neće biti idealne i to je samo još jedna od čari u životu. Ali to ne znači da ću ja prestati težiti ka boljem stanju. Treba se s tim pomiriti i to je to
Život posle života
-
malva sylvestirs
- Postovi: 154
- Pridružen/a: 01.01.2018, 13:36
- Ima zahvala: 116 puta
- pohvaljen: 125 puta
Re: Život posle života
Ne razumijem. Al ok, ni ne trebam
Emocije me praše i imam porive da nešto napravim momentalno. Volim život i shvaćam potpuno osobno sve što me se tiče. Na stres me ljutnja i bijes operu, tugu i melankoliju ne osjećam. Znam se i glasno smijati, ali i udariti ako mislim da treba.
Kako godine idu, čak je sve to i izraženije. Ne znam zašto. Znam ljude koji su bili slični i uglavnom me dave danas. Dosadni. Ni vrući ni hladni. Za ispljunit
Ekipa s kojom sam rastao i padao su i dalje moj ritam. Ima mi tko čuvati leđa, a i ja njima.
I to je to. Ustvari, radi toga mi ima život smisla. Imam čopor, ženu, mladunčad... I poriv da jebem majku svakom tko im se približi sa lošim namjerama
Emocije me praše i imam porive da nešto napravim momentalno. Volim život i shvaćam potpuno osobno sve što me se tiče. Na stres me ljutnja i bijes operu, tugu i melankoliju ne osjećam. Znam se i glasno smijati, ali i udariti ako mislim da treba.
Kako godine idu, čak je sve to i izraženije. Ne znam zašto. Znam ljude koji su bili slični i uglavnom me dave danas. Dosadni. Ni vrući ni hladni. Za ispljunit
Ekipa s kojom sam rastao i padao su i dalje moj ritam. Ima mi tko čuvati leđa, a i ja njima.
I to je to. Ustvari, radi toga mi ima život smisla. Imam čopor, ženu, mladunčad... I poriv da jebem majku svakom tko im se približi sa lošim namjerama
_____________________________
That stone Buddha deserves all the birdshit it gets
I wave my skinny arms like a tall flower in the wind
Re: Život posle života
Kasnim dobrih 15 godina na temu al nisam ja kriv, mladji sam od vas i dok ste vi ovde mudrovali ja sam vukao serpice po pesku. Opet trudicu se da pricam tamo gde mislim da imam sta da kazem i ovo nije jedina tema koju cu da vratim iz mrtvih.
Cesto u poslednjih godina kako kroz zivotne uspone i padove tako i kroz duhovno razvijanje sebi cesto postavljam slicna pitanja. Koja je moja svrha, sta sam postigao, sta treba postici, da li zasluzujem da budem tu gde jesam. Sta se desava posle?
U odnosu na svoje vrsnjake pa cak i starije od sebe vidim da sam dosta necu reci pametniji ali "duhovno mirniji, stalozeniji i natcitaniji" od ljudi koji me okruzuju, te neke stvari koje coveku cine zadovoljstvo meni nisu bitne. Osecam se mrtvo na neki nacin i ne pronalazim puno stvari koje me hrane i drze zivim.
Trazio sam izgovor u depresiji ili nekoj vrsti mentalne prepreke za koji nisam znao ni uzrok ni poreklo ali to su samo bili izgovori.
Imam tendenciju da danas uradim sve sto mogu dok ne padnem, da bih sutra nastavio ne manje nego isto toliko.
To se desava kad su u pitanju porodica, priroda, biljke i zivotinje, sve ono sto me okruzuje.
Onda promenim tok razmisljanja i shvatim da sam ja to sve gledao iz pogresnog ugla.
Naravno da sam mrtav prema stvarima koje za moju dusu nemaju nikakav znacaj, materijalne stvari na koje je covek danas maksimalno fokusiran i pokusava da se ostvari. A da li je covek ostvaren ako vija nesto sto je takodje covek i napravio?
Svakakve izgovore sam sebi smisljao pa cak i sebe krivio sto nemam radosti za svakodnevicu.
Onda sam promenio smer gledanja, shvatio sam da sam srecan kad hranim svoju dusu, ucim o prirodi, u svetu u kojem zivim, o svemu onome sto je vec bilo ovde i pre coveka.
Shvatim da nije problem u tome sto sam mrtav i depresivan nego u tome sto se ne uklapam u tu trku u kojoj je covecanstvo, ne uklapam se u trcanje za platom, dobrim polozajem, velikim kucama i skupim autima.
Duhovno bogatstvo je nesto najskuplje sto covek moze da "ubere u prirodi" i pronadje u svom jebenom zivotu.
Od tada nemam vise pitanja da li sam dobar sa glavom nego shvatam da itekako jesam, nego to sto se ne uklapam u masu koju je progutao vir materijalizma nije moja krivica nego njihova.
Od kako sam promenio ugao gledanja, a samim tim i shvatio da cinim ono sto treba da cinim mnogo se lepse u glavi osecam.
Hranim se na mrvu, jako kvalitetno i jako jako sporo. Upijam svet oko sebe, a za materijalno imam neku urodjenu vrstu gadjenja.
Voleti prirodu i drustvo oko sebe i na taj nacin crpeti energiju je zivot kakav bi svi trebali da zivimo, sve ostalo nam je nametnuto.
Pa kad se sledeci put zapitate da li ste vredni na ovozemaljskoj kugli naravno da jeste, vi ste ona jedna spora koja je kljucna za nastanak neceg veceg, pa makar vi to i ne videli.
Osecam da mi je dusa nekako stara i da je vec prozivela taj pakao materijalizma i tih nebitnih stvari pa se zbog toga osecam kao ravna linija u ovom nametnutom sistemu.
Dok sam apsolutno ziv i zdrav van njega.
Cesto u poslednjih godina kako kroz zivotne uspone i padove tako i kroz duhovno razvijanje sebi cesto postavljam slicna pitanja. Koja je moja svrha, sta sam postigao, sta treba postici, da li zasluzujem da budem tu gde jesam. Sta se desava posle?
U odnosu na svoje vrsnjake pa cak i starije od sebe vidim da sam dosta necu reci pametniji ali "duhovno mirniji, stalozeniji i natcitaniji" od ljudi koji me okruzuju, te neke stvari koje coveku cine zadovoljstvo meni nisu bitne. Osecam se mrtvo na neki nacin i ne pronalazim puno stvari koje me hrane i drze zivim.
Trazio sam izgovor u depresiji ili nekoj vrsti mentalne prepreke za koji nisam znao ni uzrok ni poreklo ali to su samo bili izgovori.
Imam tendenciju da danas uradim sve sto mogu dok ne padnem, da bih sutra nastavio ne manje nego isto toliko.
To se desava kad su u pitanju porodica, priroda, biljke i zivotinje, sve ono sto me okruzuje.
Onda promenim tok razmisljanja i shvatim da sam ja to sve gledao iz pogresnog ugla.
Naravno da sam mrtav prema stvarima koje za moju dusu nemaju nikakav znacaj, materijalne stvari na koje je covek danas maksimalno fokusiran i pokusava da se ostvari. A da li je covek ostvaren ako vija nesto sto je takodje covek i napravio?
Svakakve izgovore sam sebi smisljao pa cak i sebe krivio sto nemam radosti za svakodnevicu.
Onda sam promenio smer gledanja, shvatio sam da sam srecan kad hranim svoju dusu, ucim o prirodi, u svetu u kojem zivim, o svemu onome sto je vec bilo ovde i pre coveka.
Shvatim da nije problem u tome sto sam mrtav i depresivan nego u tome sto se ne uklapam u tu trku u kojoj je covecanstvo, ne uklapam se u trcanje za platom, dobrim polozajem, velikim kucama i skupim autima.
Duhovno bogatstvo je nesto najskuplje sto covek moze da "ubere u prirodi" i pronadje u svom jebenom zivotu.
Od tada nemam vise pitanja da li sam dobar sa glavom nego shvatam da itekako jesam, nego to sto se ne uklapam u masu koju je progutao vir materijalizma nije moja krivica nego njihova.
Od kako sam promenio ugao gledanja, a samim tim i shvatio da cinim ono sto treba da cinim mnogo se lepse u glavi osecam.
Hranim se na mrvu, jako kvalitetno i jako jako sporo. Upijam svet oko sebe, a za materijalno imam neku urodjenu vrstu gadjenja.
Voleti prirodu i drustvo oko sebe i na taj nacin crpeti energiju je zivot kakav bi svi trebali da zivimo, sve ostalo nam je nametnuto.
Pa kad se sledeci put zapitate da li ste vredni na ovozemaljskoj kugli naravno da jeste, vi ste ona jedna spora koja je kljucna za nastanak neceg veceg, pa makar vi to i ne videli.
Osecam da mi je dusa nekako stara i da je vec prozivela taj pakao materijalizma i tih nebitnih stvari pa se zbog toga osecam kao ravna linija u ovom nametnutom sistemu.
Dok sam apsolutno ziv i zdrav van njega.
Who do you think you are, some fun gi?