Pozdrav nagchampaagarbathi, setih se, u vezi s Tibetancima, jedne epizode iz "Odvojene stvarnosti" od Kastanede: (nije mi namera da ovim iznesem bilo kakvu kvalifikaciju, samo mislim da je zanimljivo za procitati)
Duboko sam uzdahnuo 2 do 3 puta pa bez uvijanja
upitao:
»Šta je smrt, don Huane?«
»Ne znam«, odgovori on s osmehom.
»Mislim, kako bi opisao smrt? Meni je stalo do
tvog mišljenja. Čini mi se da svako ima neko svoje
određeno mišljenje o smrti.«
»Ne znam o čemu govoriš.«
U prtljažniku automobila imao sam Tibetansku
knjigu mrtvih. Palo mi je na um da je iskoristim za
temu našeg razgovora pošto se u njoj govori o smrti.
Rekoh mu da ću mu čitati tu knjigu i htedoh da usta
nem, ali mi on reče da sedim pa ode sam po nju.
»Jutro nije pogodno vreme za čarobnjake«, reče
objašnjavajući mi zašto moram da ostanem na miru.
»Suviše si slab da bi izišao iz moje sobe. Ovde si za
štićen. Kad bi sad nekuda pošao, mogla bi te snaći
užasna nesreća. Neki saveznik bi te mogao ubiti na
drumu ili u čestaru, a kasnije, kad bi ljudi našli tvoj
leš, rekli bi da si umro tajanstvenom smrću ili da je
posredi nesrećan slučaj.«
Nisam bio ni u položaju ni u raspoloženju koji bi
mi dopustili da osporavam njegove odluke, pa zato go
tovo celo pre podne ostadoh u sobi čitajući i objašnja
vajući mu neke delove tibetanske knjige. On je pažlji
vo slušao i nije me uopšte prekidao. Dvaput sam mo
rao da prekinem za kraće vreme dok je on donosio
vodu i jelo, ali čim bismo s tim završili, tražio je da
čitam dalje. Činilo mi se da ga to veoma zanima.
Kad sam završio, pogledao me je.
»Ne razumem zašto ti ljudi govore o smrti kao da
je ona slična životu«, reče tiho.
»Možda oni to tako shvataju. Misliš li da Tibetan-
ci vide?«
»Ne bih rekao. Kad čovek nauči da vidi, onda ništa
nije važnije od bilo čega drugog. Baš ništa. Kad bi Ti-
betanci mogli da vide, smesta bi uvideli da više ništa
nije isto. Kad jednom progledamo i vidimo, ništa nam
više nije poznato; ništa ne ostaje onakvo kakvo smo
poznavali kad još nismo videli.«
»Don Huane, možda svi ne vide isto?«
»To je istina. Ne vide svi isto. Ali to ipak ne znači
da preovlađuje ono što označava život. Kad čovek nauči
da vidi, više ništa nije isto.«
»Tibetanci očigledno misle da je smrt kao život.
A šta ti misliš — kakva je smrt?« upitah.
»Mislim da smrt ne liči ni na šta i držim da Tibe
tanci tu govore o nečemu drugom. U svakom slučaju,
tu ne govore o smrti.«
»Pa šta misliš, o čemu onda govore?«
»Možda mi ti to možeš reći. Ti si taj koji čita.«
Zaustih da kažem još nešto ali on poče da se smeje.
»Možda Tibetanci zaista vide«, produži don Huan,
»i ako je tako, onda su morali shvatiti da to što vide
nema nikakvog smisla pa su napisali kojekakve glu
posti zato što je za njih sve isto; u tom slučaju, to
što su napisali i nisu nikakve gluposti.«
»Meni u stvari nije stalo do toga šta Tibetanci ka
žu«, rekoh, »ali mi je i te kako stalo do toga šta ti imaš
da mi kažeš. Voleo bih da čujem šta misliš o smrti.«
Zurio je u mene za trenutak, a onda se zakikotao.
Otvori širom oči i podiže obrve u komičnom izrazu
iznenađenja.
»Smrt je zavojica«, reče. »Smrt je lice saveznika;
smrt je sjajni oblak na horizontu; smrt je Meskalitov
šapat u tvojim ušima; smrt su bezuba čuvarova usta;
smrt je Henaro kad sedi na glavi; smrt sam ja kad
govorim; smrt si ti i tvoja beležnica; smrt nije ništa.
Ništa! Ona je ovde a ipak je nema.«
Don Huan se nasmeja od srca. Njegov smeh je
bio kao pesma, imao je neki igrački ritam.
»Ne shvataš, a?« reče on. »Ne mogu ti reći šta je
smrt. Ali možda bih ti nešto mogao reći o tvojoj smrti.
Ne može se sasvim pouzdano znati kakva će ona biti,
ali mogao bih ti reći kakva će možda biti.«
Tada se uplaših pa mu rekoh da želim da znam
samo to kako smrt njemu izgleda; naglašavao sam da
me njegovo mišljenje o smrti zanima uopšte, ali da
ne želim ništa da znam ni o čijoj smrti, a ponajmanje
o svojoj.
»Ja o smrti mogu da govorim samo u vezi s lično
stima«, odgovori on. »Želeo si da ti govorim o tvojoj
smrti. Dobro! Onda nemoj da se plašiš da čuješ nešto
o njoj.«
Priznao sam da sam suviše nervozan da bih mogao
o njoj da razgovaram. Rekao sam mu da sam želeo da
govorimo o smrti uopšte, kao onda kad mi je pričao
o smrti svog sina Eulalija, kad je kazao da se život
i smrt mešaju kao magla od kristala.
»Kazao sam ti da se život mog sina širio kad je
on kao ličnost umirao«, reče. »Nisam govorio o smrti
uopšte, nego o smrti svog sina. Smrt, bez obzira na to
šta je ona, dovela je do toga da se njegov život širio
izvan njega.«
Želeo sam zaista da razgovor usmerim dalje od po
jedinosti, pa sam mu spomenuo kako sam čitao iskaze
ljudi koji su bili mrtvi po nekoliko minuta, a onda uz
stručnu lekarsku pomoć vraćeni u život. U svim tim
slučajevima o kojima sam čitao, ti ljudi su po oživlja
vanju izjavili da ne mogu da se sete ničega; kada su
umirali, osetili su samo da se sve oko njih zatamnjuje.
»To je sasvim razumljivo«, reče on. »Smrt ima dve
faze. Prva je zatamnjenje. To je besmislena faza, veo
ma slična prvom, početnom dejstvu Meskalita u kome
čovek oseća neku lakoću zbog koje je srećan, potpun
i sve na svetu čini mu se skladno. Ali to je samo plitko
stanje; ono se brzo gubi i čovek ulazi u drugu, novu
oblast — oblast oporosti i moći. Ta druga faza je pravi
susret s Meskalitom. Smrt je veoma slična tome. Prva
faza je plitko zatamnjenje. Ali druga je ona prava u
kojoj se čovek susreće sa smrću; to je kratak tren,
posle onog početnog zatamnjenja, i tada otkrivamo da
smo, nekako, opet ono što smo bili. Tek tada nas smrt
udari s nemim besom i silinom sve dok nam život sa
svim ne rastoči.«
